obuka pasa

  • Povećaj veličinu teksta
  • Podrazumevana veličina teksta
  • Smanji veličinu teksta
Home Dresura Osnovna dresura

2 Osnovna dresura

Osnovna dresura
Dresirati — znači naučiti životinju da izvršava različite izdate zapovesti. Otuda dreser mora da poznaje mogućnosti životinje koju dresira, njenu unutrašnju građu i njeno fizičko stanje.
Dresiranjem se kod psa može razviti visoki stepen savr­šenstva akcije, neuobičajen za njegovo normalno stanje, pre dresure. U tom cilju potrebno je da prilikom procesa obuča­vanja dođe do dubokih pramena u nervnoj regulaciji i u samom fizičkom stanju. Treba dodati i to da nije svaki organizam spo­soban za velike i duboke promene. Sto se dreser manje pri­država ustaljenih metoda i složenih tehnika dresure, mogućnost da doživi neuspeh se uvećava.
Ne treba zaboraviti da je krajnji cilj dresure da se uticajem raznovrsnih nadražaja na organizam kod životinje izgrade že­ljeni a blokiraju neželjeni odgovori.
Proces utvrđivanja određenih navika smatra se završenim onda kada je uspostavljena čvrsta veza između komande i čina njenog izvršenja (uslovni refleks) i kada je postignuta potrebna mera preciznosti i besprekornosti u izvršenju zadataka.
Sa tačke gledišta učenja o višoj nervnoj aktivnosti, dresi­ranje pasa nije ništa drugo do naučna i svesna primena sistema učenja.
Dresiranje je francuska reč; označava obučavanje životinja da na određeni način reaguju na date uslovne nadražaje.
Osnovni primer obuke sastoji se u tome, da se pas od samog početka nagoni na to da na određenu komandu izvršava određenu radnju i da se, zatim, procesom ponavljanja dobijeni rezultat učvrsti.
Objasnimo to na primeru. Da bismo naučili psa da na ko­mandu sedne, potrebno mu je pokazati šta se od njega zahteva. To se radi na sledeći način: dreser izgovara komandu „sedi" i jednom rukom pritiska slabine psa, terajući ga da savije zadnje noge i da sedne.
Zvučni signal kao uslovni nadražaj uvek treba da nepo­sredno prethodi signalu ili da bude istovremen sa njim. Da bi­smo proverili je li uslovni refleks izgrađen i da li je uspostavljena potrebna veza između komande i izvršenja radnje, isprobaćemo samo dejstvo uslovnog nadražaja, izgovarajući komandu „sedi". Ako je uslovni refleks izgrađen, pas će izvršiti komandu, što znači da je komanda „sedi" zamenila bezuslovni nadražaj. Ako na komandu pas ne odgovori izvršenjem zahtevane radnje to znači da se uslovni refleks još nije obrazovao, te je i dreser dužan da i dalje koristi i neposredan i posredan nadražaj.
Logično se nameće zaključak da se za obrazovanje uslov­nog — refleksa kao neposredni bezuslovni nadražaj koristi onaj nadražaj koji izaziva samu radnju, a kao uslovni zvučna ko­manda ili pokret. Smenjivanjem nadražaja izgrađuju se kod psa ove ili one navike. Ne treba zaboraviti da pri izgrađivanju navika na bazi zapovesti komanda treba da prethodi fizičkoj prinudi. Na primer, kada se kod psa stvara navika da hoda uporedo sa dreserom, komandu „pored" treba izgovarati (i to povišenim glasom) pre nego što se pas privuče povodnikom. Samo će pri takvom redosledu zapovesti pas na komandu „pored" požuriti da zauzme pravilan položaj pored leve noge dresera. Ako pak dreser bude prvo vukao povodnik a zatim izgovarao reč „pored", pas to neće shvatiti kao zapovest. Kao što je već rečeno u slu­čajevima kada se zvučni signal „sedi" vezuje za neposredni nadražitelj odnosno za pritisak rukom na slabine, onda se tako dobijeni refleks naziva uslovnim refleksom prvoga reda. Ako se pak zvučni signal koji je poslužio za obrazovanje uslovnog re­fleksa prvoga reda poveže sa vizuelnim signalom — pokretom, onda se tako dobijeni refleks, refleks na pokret naziva uslovnim refleksom drugog reda. Uslovni refleksi viših redova, počev od drugog reda su po pravilu manje pogodni od refleksa prvoga reda.
DOMINANTNE REAKCIJE I NJIHOV ZNAČAJ ZA DRESURU
Kod odraslih pasa, karakter dominantne reakcije zavisi od tipa više nervne aktivnosti. Kod jednih reakcija odbrane domi­nira u aktivnom, a kod drugih u pasivnom obliku; kod nekih pasa je izraženija proždrljivost ili pak reakcija orijentacije. Odre­đivanje karaktera psa na osnovu njegovog ponašanja je od velikog praktičnog značaja za dresuru. Svaka posebna izražena reakcija, zahteva drugačije, posebno ophođenje sa psom. Na primer, ako je pas kukavica, potrebno je kod njega pažljivom dresurom razviti hrabrost i bes; dresiranje psa sa izrazitom proždrljivošću treba zasnovati na bezuslovnim nadražajima hrane.
Praktični rad sa psima je pokazao da se na sve dominantne reakcije može uticati. Ponekad je dovoljno izmeniti uslove sre­dine u kojoj pas živi pa da se donekle izmeni i karakter do­minantne reakcije. Na primer, pas se nalazi u uslovima gde se sa njim loše postupa, gde ga tuku i zastrašuju. Kod takvog psa ce se obavezno razvijati odbrambena reakcija pasivnog oblika. Kad bude video nepoznatog čoveka, takav pas će pokazati kukavičluk, bežaće od ljudi podavijena repa. I obratno, kada se sa psom lepo postupa, kod njega se stalno razvijaju hra­brost i bes. Takav pas se neće plašiti ljudi, i karakter njegove odbiambene reakcije će biti aktivan. Njegovo ponašanje uvek će biti ponašanje hrabrog psa. Dakle, ako se u procesu obuča­vanja primenjuju prikladna tehnika i metoda dresiranja, kod psa ce se moći razviti određene vrste dominantnih reakcija i odgo­varajuće ponašanje. Od psa kukavice je moguće napraviti hra-orog i aktivnog psa, ali se dešava i suprotno. Ima i pasa kod kojih je nemoguće bilo šta izmeniti, bez obzira na metod i tehniku dresiranja.
Ovde se u prvom redu misli na uzrast psa. Kod starog psa sa izraženom odbrambenom reakcijom pasivnog oblika nemo­guće je izgraditi oktivan oblik odbrane.
U već formiranom organizmu jako je teško savladati po­stojeće stanje. Nasuprot tome, mlade životinje lako reaguju na promene sredine. Kao što je poznato, psi se, kao i druge živo­tinje, rađaju sa određenim sistemom reakcija, koji se sa rastom sve više obogaćuje uslovnim refleksima. To bogaćenje je kod pasa naročito izraženo za vreme dresiranja, kada se pored prirodnih nadražaja koriste i veštački. Sa psom koji ima izraženu odbrambenu reakciju aktivnog oblika treba postupati odvažno, a sa psom koji je ima u pasivnom obliku mnogo blaže, itd . . . Uvek, naime, treba imati u vidu koja reakcija dominira kod psa.
METODE DRESIRANJA
U praktičnom radu sa psima primenjuju se sledeći metodi:
  1. Takozvane mehaničke metode. Kada se one koriste na psa se deluje nadražajima koji kod njega izazivaju nepri­jatne (bolne) osećaje.
  2. Metoda podsticanja ukusa, gde je dresura za­snovana samo na nagrađivanju poslasticama, bez ikakve pri­ nude.
  3. Metoda podražavanja koja se oslanja na sposobnost psa da oponaša ponašanje drugih pasa.
  4. Kontrastni metod; na psa se deluje mehanički i hranom kao nadražajem.
Kao što je poznato, istih pasa nema: kod jednih uslovni refleksi nastaju brzo, kod drugih sporije.
Ponekad se dreser dugo i bezuspešno trudi da psa natera da laje na komandu. Ovde se može koristiti metoda oponašanja povezujući treniranje pasa koji teško „uče" sa psima koji dobro rade.
Već smo pomenuli takozvanu kontrastnu metodu dresiranja, koja se sastoji u smenjivanju prinude i podsticanja. Ova je metoda u praktičnom radu mnogo efikasnija od ostalih. U njoj se redom smenjuju nadražaji bola kao prinuda i nadražaji hrane kao podsticaj. Ako pas na komandu nije ispunio određenu radnju primenjuje se bol, koji psa tera da izvrši ono što se od njega traži. Ako je pak pas ispunio ono što je dreser od njega zahtevao, odmah dobija komadić mesa i pohvalu „dobro". Kada se taj postupak više puta ponovi kod psa se brzo razvije uslovna veza; on počinje da razlikuje signale koji izazivaju bol od signala koji donose nagradu. Ova metoda po­maže da se skrati vreme dresiranja i omogućuje besprekorno izvršavanje zadataka u različitim sredinama i pri različitim uslovima.
Psa je moguće izdresirati i bez korišćenja kontrasta, sa samo nadražajem bola ili sa samo nadražajem hrane. Metoda dresiranja zasnovana samo na bolu kao nadražaju naziva se mehaničkom, a ona zasnovana samo na hrani — metodom pod­sticanja ukusa.
Kod psa koji je treniran samo putem nadražaja bola može doći do povlačenja, do gubljenja neophodnog kontakta sa dreserom. Psi koji su istrenirani samo putem nadražaja hrane postaju pokatkad nesigurni u ispunjavanju komandi dresera. Pri dodiru sa nadražajem koji psima može odvući pažnju, kod njih dolazi do blokade uslovnog refleksa i zapovest ostaje ne ispunjena. Pas može da se oslobodi uticaja dresera. Osim toga, veoma je teško dresirati sitog psa, jer on tada prestaje da ispoljava posebno interesovanje za hranu, a time se produžava vreme dresiranja. Kao što je već rečeno, najsigurnija i najbolja metoda je metoda kontrasta, koja se zasniva na upotrebi i nadražaja bola i nadražaja hrane.
OBLICI NADRAŽAJA
Za vreme dresiranja koriste se različiti nadražaji koji se kao i refleksi dele na bezuslovne i uslovne.
U bezuslovne nadražaje ubrajamo hranu, trzaj povodnikom, udarac bičem i druge postupke koji izazivaju bol. Ovi poslednji izazivaju samo odbrambenu reakciju. Stepen korišćenja nadra­žaja zavisi od individualnih osobina, psa uslovljenih tipom nervne aktivnosti; najčešći su nadražaji bola samo činilac pri­nude i zabrane.
U uslovne nadražaje spadaju sve izgovorene komande, pokreti i drugi zvučni i vizuelni signali. Signalima se koristimo da bismo kontrolisali ponašanje psa za vreme obuke.
Komande se dele na osnovne i pomoćne.
U osnovne ko­mande spadaju one koje kod psa izgrađuju osnovne navike.
Pomoćne komande se koriste samo za obrazovanje dopun­skog uslovnog refleksa. Na primer, kada se pred psa iznese više predmeta i zapovedi se „miriši", kod njega treba na tu zapovest izgraditi naviku da po mirisu odabere samo potrebne predmete. Pomoćne komande su ovde reč „dobro" i blago „fuj". Komanda „dobro" koristi se kada je pas odabrao pravilan oredmet. Komanda „fuj" se blago izgovara kada je pas pogrešio.
Po svom značenju sve su osnovne komande stalne (nepromenljive). Potrebno je reći nekoliko reci o stalnosti i stondardnosti izgovorenih zapovesti. Ako zbog nečega pas ne reaguje na ko­mandu „aport", ne hvata ukazan mu predmet, neiskusan dreser u želji da pojača zapovest „aport" počeće da izgovara nove reci kao „daj", „donesi" itd., koje su psu nepoznate
Ove nove reci neće pomoći psu, one će ga zbuniti, jer neće biti u stanju da razume* šta se od njega traži. U datom primeru, jedino što može da pomogne jeste energično i uporno ponavljanje komande „aport", jer je uslovni refleks izgrađen samo na tu reč. Svaka nova reč za psa koji se dresira nera­zumljiva je.
Pokret — vizuelni signal nije kao uslovni nadražaj istovetan sa zapovešću glasom.Pri istovremenom izgrađivanju uslovnog refleksa na zvučnu komandu i na pokret, uslovni refleks na pokret može brže da se stvori.
Međutim, redosled i tehnika dresiranja zahtevaju da se prvo izgradi navika na zvučne signale, a tek onda navika na pokrete.
Pored nabrojanih uslovnih nadražaja, dreser je osnovni i najjači nadražaj za psa.
U početku dresiranja, kada se izgrađuju navike opšteg tipa, koriste se nadražaji srednje jačine, sem u izuzetnim slučajevima, kada je potrebno iskoreniti neku nepoželjnu naviku. Ali u svim slučajevima komanda dresera izgovorena strogim tonom treba da prethodi prinudi. Kasnije će biti dovoljno da komanda dre­sera bude izgovorena strogim glasom i pas će odmah ispuniti zapovest dresera. Komanda je zamenila nadražaj bola.
Hrana kao bezuslovni nadražaj ima više funkcija u dresuri. Nekad se koristi za izgradnju osnovnog uslovnog refleksa na određenu komandu, a nekad da bi se ubrzala putem kontrasta (nagrađivanje kada je komanda izvršena i nenagrađivanje kada se ne izvrši).Da bi se pojačao refleks hrane i njegove veze sa zahtevima komande, koristi se meso. Podsticanje izvršenja zapovesti stimuliše se malim komadima mesa
Nagrađivanje treba uvek propratiti komandom „dobro". Po­navljanjem tog postupka će se kod psa izgraditi uslovni refleks na komandu „dobro", pa će komanda zameniti poslastice.Ovde treba reći nekoliko reci o načinu davanja poslastica: iskusan dreser malim komadom mesa nadražiće životinju mnogo više od neiskusnog.
NADRAŽAJI KOJI OMETAJU
To su nadražaji koji se javljaju u okolnoj sredini ili pak takvi oseti koji se javljaju unutar samog organizma: glad, žeđ i drugi. Oni deluju na psa jače od nadražaja koje koristi dreser. Da se pas ne bi oslobodio uticaja dresera, nužno je kod njega izgraditi bezlično ponašanje na ometajuće nadražaje. Da bi se to postiglo, potrebno je da nadražaji koje primenjuje dreser budu jači od onih koji ometaju, pošto jači nadražaji blo­kiraju dejstvo slabih. U vreme dresure treba psa smestiti u takve uslove u kojima je uticaj dresera neograničen. To se po­stiže na sledeći način: u prvim danima obuke pas se izoluje i trenira se sam, dok ne stekne osnovne navike i dok se ne uspostavi čvrsta veza između njega i dresera. Zatim se dresiranje nastavlja u sredini koja se približava stvarnoj sredini — onoj gde postoje faktori ometanja (kretanje ljudi i kola, itd.).
Što je uticaj dresera veći to se na psa deluje sa sve slo­ženijim faktorima ometanja. Zatim se od psa zahteva izvršenje zadataka u uslovima velikog broja ometajućih faktora, i tek posle toga se može preći na dresiranje u uslovima takozvanih, fizičkih smetnji (gladovanja, hladnoće, vrućine itd.).
Naravno, za vreme obuke treba stalno voditi računa o tipu nervne aktivnosti psa. Izvesnu zainteresovanost pasa za druge stvari moguće je pripisati jače razvijenom refleksu za orijentaciju i slabom dejstvu nadražaja koji se u tom trenutku primenjuje.
U takvim slučajevima dreser je dužan da psa opominje komandom, izgovorenom pretećim glasom.
Ako se pas boji faktora smetnji, treba ga umiriti milo­vanjem i pokušati da ga odstranimo.
Normalno je da jači faktori ometanja slabe uticaj dresera i pas ih se ponekad može potpuno osloboditi.
Dreser mora da izgradi i razvije kod psa besprekorno izvršenje njegovih zapovesti, bez obzira na jačinu ometajućih nadražaja.
INTONACIJA GLASA I NJEN ZNAČAJ ZA DRESURU
Zvučne komande je potrebno izgovarati odsečno i dovoljne glasno, upotrebljavajući različitu intonaciju glasa. Ne sme se dozvoliti da glas dresera bude monoton. Preterano visoka il niska visina glasa su takođe nepogodne, ukoliko se stalne koristi samo jedna od njih.Psi imaju izvanredno razvijen sluh i reaguju na boju glasa i to kako ,na jačinu glasa, tako i na dužinu trajanja glasa Na to treba obratiti posebnu pažnju jer zvučni signali predstavljaju sredstvo opštenja dresera sa psom; to je „jezik" kojim čovek zapoveda i zahteva izvršenje određenih radnji. Glas je važan elemenat jer pomoću njega čovek utiče na životinju koji dresira, potčinjavajući je svojoj volji.
Pogrešna komanda, nepravilno korišćenje glasa, može da dovede u pitanje uspeh same dresure.
U praktičnom radu je od samog početka, a naročito i vreme kad se kod psa razvijaju osnovne navike, potrebno izgovoriti komande što je moguće razgovetnije i različitom intona­cijom glasa. Na primer, komande pretnje se izgovaraju odsečnim, strogim i povišenim glasom, a komande pohvale ote­gnuto i nežno.
Pravilnom primenom intonacije, kod psa se razvija spo­sobnost pravilnog reagovanja na glas dresera; uz pretnju ide strogi glas, uz nagradu blag i miran glas.Kada se radi sa psima, dreser treba da pamti da ako pas ne ispunjava njegove zahteve mora odmah ponoviti zapovest, i to povišenim tonom u kojem se naslućuje pretnja o mogućnosti kazne.
Nasuprot tome, kada je zapovest ispunjena, komanda po­hvale se izgovara sa prizvukom odobrenja i blagim glasom. Kod pasa se razvija uslovni refleks na boju i visinu glasa. Oni znaju da preteći glas prethodi neprijatnostima od strane dre­sera, a ljubazan i prijatan glas — obaveznim nagradama.
Na jednom primeru ćemo da objasnimo važnost intonacije. Psa treba naučiti da ide pored dresera. Ako pas istrčava ili za­ostaje iza dresera, onda ga trzajem povodnika vraćamo pored noge. Uz to izgovaramo komandu „pored" povišenim i pretećim glasom. Ako se pas nalazi pored noge (pravilan položaj) upo­trebljava se ista komanda „pored", ali sada izgovorena mekim i prijatnim glasom. Ponavljanjem tog postupka se kod psa obra­zuje novi uslovni refleks na intonaciju glasa: komanda „pored", izgovorena pretećim glasom znači će za psa moguću kaznu. Da bi kaznu izbegao, pas će se na taj signal odmah vratiti uz levu nogu dresera. Posle ovoga, pas neće želeti da napušta mesto pored noge, osim u slučaju nove zapovesti. On oseća da samo nalazeći se pored noge dresera može da bude miran i da blagi glas svog gospodara može da čuje samo onda kada je na tom mestu.
Napuštanje mesta pored noge treba da se proprati pre­tečom komandom kojoj sledi jak trzaj povodnikom. U zavisnosti od brzine navikavanja psa na intonaciju glasa, zavisi i brzina dresiranje. Ne srne se dozvoliti izgovaranje neprirodnih i ne­poznatih glasova, jer pas kad primeti lažnost postaje nepoverIjiv prema komandama dresera. Pravilne i u pravo vreme upotrebljene intonacije postaju navika samog dresera, koji se ko­risti njima pravovremeno i tačno.
PRIMENA PRINUDE
Faktor prinude igra značajnu ulogu u dresuri pasa. Prinudo omogućuje da se izgradi mehanizam bezpogovornog ispunjavanja zadataka, bez obzira na to da li su ometajući nadražaji prisutni ili ne. Pod faktorom prinude podrazumeva se način ophođenja, koji prinudom primorava psa da izvrši naređenje..
Faktor prinude koči sve akcije psa koje nisu potrebne dre­seru. Primena prinude je potrebna zato što su mnogi naši zahtevt neprijatni psu i što ih on ne bi ispunjavao dobrovoljno.Prinuda se koristi čak i u onim slučajevima kada se pas obučava u najprostijim navikama: sedeti, ležati i slično.
Ako pas odbija da izvrši naučenu komandu, dreser ga mora prinuditi na poslušnost. Kad god je potrebno psa na nešto prisiliti ne smeju mu se činiti ustupci jer će u protivnom dreser zgubiti uticaj.
Kao način prinude koriste se: trzaj povodnikom, izazivanje cola nazubljenom ogrlicom, udarac bičem, Teletakt itd. . . Neki dreseri odbijaju primenu biča kao prinudu, ali nama se čini da ta metoda nije loša. Bič je kao način prinude u rukama iskusnog dresera nezamenljiva stvar ako su u pitanju psi kod kojih pre­vladavaju aktivne odbrambene reakcije. Ali primena biča mora biti vezana za momenat odbijanja poslušnosti psa. Treba ga primeniti samo kao poslednju meru i to onda pošto je pas odbio da se povinuje ponovljenoj komandi, izgovorenoj pretećim glasom. Samo u tom slučaju treba odmah upotrebiti korbač ili jak trzaj nazubljene ogrlice ili teletakt. U ovom slučaju preteća zapovest, pojačana neprijatnošču i bolom, postaje signal koji opominje i koji sili na momentalno izvršenje zapovesti. Ali onog trenutka kad pas izvrši zapovest, treba ga odmah nagraditi poslasticom i komandom pohvale. Metoda kontrasta se sastoji u naizmeničnoj primeni petnje i nagrađivanja. Ovde se psu nudi izbor: da izvrši zadatak i bude nagrađen ili da ga ne izvrši i bude kažnjen. Moguće je ne koristiti jaka sredstva prinude (korbač, teletakt) i ogra­diti se samo na slabija. Ali kod psa kod kojih je jako izražena -aktivno — odbrambena reakcija i razdražljivost, nemoguće je zadovoljavati se polumerama i popuštati im, već je potrebno primeniti sve načine, uključujući korbač i teletakt, da bi se ostvarila poslušnost.
Korišćenje faktora prinude je od velike koristi za dresera kada je kod psa potrebno ugušiti urođeni instinkt. Na primer. napad psa koga dresiramo na druge pse. U takvim slučajevima, polumera nije dovoljna. Protiv instinkta razdrazljivosti moguće je delovati samo jakim sredstvima prinude.
Na kraju možemo reći da se faktor prinude katkad koristi kao deo dresiranja, a katkad kao prinuda koja tera psa na besprekorno izvršenje zadatka.Ako se prinuda koristi pravilno i pravovremeno ona neće imati štetno dejstvo i dresiranje će biti uspesno. Psa je moguće izdresirati i bez prinude, ali se tada ne može od njega očekivati da uvek izvršava sve zapovesti bez pogovora.
Kao izuzetno sredstvo prinude u poslednje vreme se koristi Teletakt.Prednosti ovog uređaja se ogleda u tome da sa njim možemo uticati na psa blagovremeno (u trenutku kada radi nesto nedozvoljeno ili odbija izvršenje) i na daljinu sto je pomoču drugih pomagala nemoguće ili je veoma komplikovano i daje polovićne rezultate.
POHVALE I ZABRANE
Razmatrajući suštinu i značaj faktora prinude kao sastavnog dela dresure pasa, ne možemo a da se ne osvrnemo i na značenje pohvale i zabrane, koji su usko povezani sa prinudom.Pod pohvalom podrazumevamo sledeće postupke: dopunska komanda „dobro", milovanje i sve vrste poslastica Da bismo psu pokazali da je dobro izvršio zapovest dresera (gospodara pohvaljujemo ga izgovarajući komandu dobro milovanjem davanjem poslastice. Komandu „dobro" uvek treba izgovarati mekim i prijatnim glasom.
Da bi se nešto zabranilo psu, izgovara se komanda fuj koja se obavezno izgovara strogim glasom, a ponekad je praćena i udarcem korbača ili trzajem povodnika ili elektrostimulacijom pomoću teletakta.
Potrebno je istaći da mladi dreseri često upotrebljavaju komandu zabrane „fuj"; koriste je i kad je to potrebno i kad nije. To je jako loše za dresuru, jer ako se suviše često upotrebljava, ona kao faktor zabrane gubi svoju vrednost. Da bi se otklonile manje važne nepravilnosti u izvršenju zadatk umesto komande „fuj" može se upotrebiti odgovarajuća osnovna komanda, ali izgovorena strožim glasom. Na primer, ako : primeti da pas dok čuva stvari obraća pažnju na nešto drug onda se umesto komande „fuj" ponavlja komanda čuvati i govorena povišenim glasom.
Treba shvatiti da komanda zabrane predstavlja suprotne dodatnoj komandi „dobro".Komanda zabrane „fuj" je potpuno samostalna komanda koja predstavlja signal za kočenje svih neželjenih akcija ona je jak uslovni nadražaj koji izaziva izraženu pasivno odbrambenu reakciju.
UTICAJ SPOLJAŠNJIH FAKTORA NA DRESURU
Dresura pasa se može obavljati na različitim mestima i u razIičito doba godine ili dana. Spoljašnji uslovi pod kojima se odvija obuka različito utiču na dresuru i njene rezultate.Izvesni činioci sredine ubrzavaju stvaranje i učvršćivanje, dok ih drugi koče. Ako na mestu gde se odvija dresura ima mnogo stvari koje odvlače pažnju psa (faktori ometanja), obuka će biti otežana. Uslovni refleksi će pod uticajem jakih nadražaja koji odvlače pažnju psa biti blokirani i on će odbiti da se pokorava dreseru.
Nadražaji koji odvlače pažnju mogu biti spoljašnjeg ili utrašnjeg porekla, ali su i podjednako uticajni. Na primer, buka domaće životinje koje se nalaze u blizini mesta dresiranja, zdravlje psa koji se dresira — sve to odvlači njegovu pažnju. Stepen delovanja tih faktora zavisi od toga u kojoj su meri razvijeni uslovni refleksi.
Vrućina i hladnoća su jaki faktori ometanja jer deluju na fiziološko stanje, čime se smanjuje stepen zainteresovanosti za obuku. Kad vlada velika vrućina, pas se brže zamara gubi radnu sposobnost.
Zbog toga je za vreme letnjih vrućina potrebno počinjati rano ujutro. U to vreme je porast temperature postepen i pas se lakše navikava na vrućinu. Niska zimska temperatura takođe negativno deluje na radnu sposobnost psa, koji vrlo teško podnosi hladnoću i često odbija da izvrši zapovest. Na dresiranje negativno utiču i faktori ometanja fiziološke prirode — zamor, glad, blizina kuje u vreme parenja, itd .. .
Vrlo je teško boriti se protiv ovih faktora pošto su oni fiziološkog karaktera. Njihov uticaj se može odstraniti samo izuzetno jakim nadražajima.
Dejstvo uslova spoljašnje sredine je naročito značajno u dresiranju pasa tragača: jak vetar može da oduva ostavljeni miris koji služi kao trag, ali ako duva u pravcu njuške psa, olakšava traganje. Vlažna i travnata zemlja duže zadržava ostavIjeni miris od suve i kamenite podloge, itd ...
Prilikom dresure psa tragača potrebno je voditi računa o reljefu tla, o dobu godine, temperaturi vazduha i drugim prirodnim uslovima.
Prohladno vreme i svež atmosferski vazduh smatraju se najpogodnijim vremenskim uslovima za obuku pasa.
Da bi se u dresuri dobili što bolji rezultati, potrebno je često menjati mesto obuke — nova mesta doživljaji se uvećavaju.
U drugom delu obuke se razvijaju složenije navike pomoćnog karaktera, koje će kasnije služiti kao činilac povezivanja različitih specijalnih navika za neku od službi.Za vreme trećeg, završnog, perioda, pas se priprema za strogo određenu namenu; na primer, za psa-čuvara, psa tra­gača, itd .. .
Ipak nemoguće je povući oštru granicu između pojedinih perioda, jer se za vreme cele obuke paralelno sa složenim navi­kama, usavršavaju i ponavljaju navike osnovnog kursa.U praksi se pokazalo da uspeh dresiranja u mnogome zavisi od toga da li su rešeni sledeći problemi:
  1. da li je obuka dobro organizovana i da li se ona u praksi dobro primenjuje;
  2. da li dreser poznaje teoriju i ume li pravilno da analizira svoje postupke i ponašanje psa;
  3. da li dreser pravilno primenjuje tehniku obuke;
  4. da li su dobro odabrani psi za specijalne vidove službe;
  5. do koje su mere uslovi za dresuru pogodni;
Za vreme obuke uvek je potrebno držati se principa sistema­tičnosti i povezanosti. Ako se ne držimo principa povezanosti, uspeh će izostati. Dobro organizovan i povezan sistem omogućiće nam da bolje i pravilnije kod psa izgradimo potrebne navike, da te navike povežemo u jednu celinu. Novonastale navike je uvek potrebno povezivati sa ranijim navikama.
UZAJAMNI ODNOS DRESERA I PSA I ULOGA POMOĆNIKA
Dobar dreser je gospodar i prijatelj psa; pas ga odlično razlikuje od drugih ljudi i bezgranično mu veruje.
Stepen poslušnosti zavisi od toga do koje mere je pas ve­zan za svog gospodara. Nepoverenje u dresera loše će se odra­ziti na rezultate obuke.
Normalan uzajamni odnos između dresera i psa se postiže sistematičnim kontaktom. Nežno obraćanje, pažljivo ophođenje i dobra ishrana su najbolji način za uspostavljanje kontakta.Kao što je poznato, psi imaju različite karaktere, različit ste­pen nadražljivosti nervnog sistema, i zbog toga će se način po­našanja dresera preneti i na psa.
Nekoliko puta smo imali prilike da vidimo kako tromo pona­šanje dresera koči živost pokreta kod psa.
Dreser mora dobro da poznaje psa, da ga neprestano posmatra kako bi zapazio sve promene u njegovom ponašanju.
Dreser mora da bude energičan, čio, strpljiv, uvek da pazi na svoj glas, da ne zaboravi da komandu pohvale i pretnje izgovara jasnim glasom, kako bi se one mogle razlikovati. Potrebno je znati postupati sa psima, voditi računa o tipu njihove nervne aktivnosti: sa plašljivim psom treba postupati obazrivije nego sa hrabrim.
Za vreme obuke može doći do napetih odnosa između dre­sera i psa; tada se javljaju izvesne negativne odlike kod psa, a to je nepoželjno. U tim slučajevima dreser mora odmah da ko­risti preteći glas, zahtevajući od psa da ispuni zapovest.
Ako se pas inati, dreser mora odmah da upotrebi najenergič­nije mere, uključujući i udarac korbačem, kako bi pas ispunio ono što se od njega traži. A pošto pas to izvrši, iz usta dresera treba da se čuju komande odobravanja i pohvale, izgovorene mekim i prijatnim glasom. To čini osnovu uzajamnog odnosa psa i dresera; taj odnos mora uvek biti protkan nečim lepim i dobrim.Kad se dreser upoznaje sa psom, mora biti svestan činjenice da zao pas može napasti, a da pas kukavica može pobeći.
Ponekad pas neće ni napasti ni pobeći nego jednostavno dozvoliti da mu se priđe: stalno će biti na oprezu, sa nepoverenjem će pratiti pokrete nepoznatog čoveka i režati. U takvim slučajevima dreser mora da ispolji snalažljivost i opreznosti I najmanja neopreznost može da izazove velike neprilike. Nesnalažljiv i plašljiv dreser će se naći u nedoumici ili će čak po­kušati da se povuče a tada ga pas može napasti. U takvim si­tuacijama potrebno je nazvati psa po imenu, hrabro mu prići i uhvatiti ga za ogrlicu, i dalje mu tepati, pomilovati ga slobod­nom rukom a drugom rukom zakačiti povodnik i labavo vezati njušku pantljikom; zatim izaći iz sobe i malo ga prošetati. Ako je pas bojažljiv, treba sa njim nežno i pažljivo postupati.
Za vreme razvijanja navike tokom pomoćnog i specijalnog kursa, dreser ima pomoćnika koji poznaje tehniku i teoriju dre­sure. I pomoćnik mora pravilno oceniti ponašanje psa, biti hra­bar, vest i točno ispunjavati sve zahteve dresera.
Kada je cilj da se kod psa razvije neprijateljski stav, u obuci pasa čuvara i graničara, uloga pomoćnika je veoma značajna.
U dresuri pasa tragača, graničara i čuvara, potrebno je stal­no menjati pomoćnika, da se psi ne bi na njih navikli.
U dresuri pasa tragača, osnovni zadaci pomoćnika su os­tavljanje tragova radi pretraživanja mesta, prostorija.
Veoma važnu ulogu pomoćnik ima i u dresuri pasa za vezu; tada je pomoćnik u stvari i sam dreser i mora da psa pazi i hrani.
U svakom slučaju dreser je taj koji rukovodi radom pomoć­nika i podseća ih na njihove obaveze.
O NAČINU RADA I NAVIKAMA
Za obučavanje pasa se koristi određeni, u praksi proveren način rada. Način rada se može definisati kao sistem opho­đenja i tehnika delovanja na psa za vreme razvijanja navika bilo koje vrste.
Za razvijanje svake pojedine navike potrebno je primenjivati poseban način rada.Na primer, da bismo psa naučili da na komandu sedne, po­stupamo na sledeći način: desnom rukom držimo povodnik i ne­posredno po izgovaranju komande ,,sedi" levom rukom pritiskamo slabine psa, terajući ga da sedne.
Tako postupajući dreser će kod psa razviti uslovni refleks na zvučni signal, odnosno na komandu ,,sedi". Ali nije to jedini način na koji se može razviti navika reagovanja na komandu „sedi". Postoji još jedna metoda: povodnik se nagazi nogom, a iznad glave psa drži se parče mesa; pas će svakako podići njušku nagore i biće prinuđen da sedne. Za trenutak kad pas seda reći ćemo komandu ,,sedi".
Za svaki poseban slučaj, u zavisnosti od uslova, koristi se : najracionalniji način rada; uvek je, nezavisno od posebnog cilja dresera, potrebno proučiti koja je najbolja i najracionalnija tehnikka za dresuru pojedinog psa.
Što je stvaralačka inicijativa dresera u pogledu tehnike rada veća, to će veći biti i postignuti uspeh.
Navika se definiše kao sposobnost psa da ispuni ono za što e bio treniran. Navika je rezultat primene određene tehnike rada.
Izgrađene navike se po svom karakteru dele na proste i slozene. U proste navike spadaju uslovni refleksi prvog i drugog reda, a u složene navike spadaju one, koje se sastoje od nekoliko - uslovnih refleksa. Na primer, izbor nekog predmeta na osnovu mirisa; na komandu dresera, pas mora da priđe predmetima, da među njima odabere potrebnu stvar, da je donese do drsera i sedne pored njega. U ovoj navici je jasno ocrtan ceo kompleks reakcija.
OSNOVNI POJMOVI O TRAGU I KOMPONENTAMA MIRISA
Dreser mora dobro shvatiti pojam traga, znati kako i zašto individualni miris čoveka deluje kao trag.
Ako prolijemo kolonjsku vodu, ljudi koji se nalaze iza zida i susednoj sobi neće osetiti miris. Miris koji se širi prostorijom stići će do njih tek posle izvesnog vremena. Što ie veća prostorija to će se miris slabije osećati, a što je prostorija manja i što je vazuh svežiji miris će se jače osećati. Miris se širi kroz vazduh. Mirisne stvari se razlikuju po jačini mirisa i po dužini njegovog trajanja neki mirisi traju duže, a drugi se brže gube. Poznato je to tako da jači miris ,,guta" slabiji. Na primer, mnogi nepriatni mirisi u prostoriji se gube kad sobu poprskamo drugom tečnošću, prijatnijeg mirisa.
I miris čoveka, koji je ostao na predmetima ili na tragu, može da bude ugušen drugim mirisima, koji se nalaze na putu kretanja.
Pod pojmom traga se u dresuri pasa podrazumevaju male čestice mirisne tvari.
Čovekov organizam stalno luči znoj koji se širi u okolnu sre­dinu u obliku malih čestica. Miris znoja jednog istog čoveka može biti različitog intenziteta. Na primer, uzbuđen čovek luči znoj jačeg mirisa od mirnog čoveka. Koncentracija mirisa znojenja je najveća među nožnim prstima i ispod pazuha, pa zbog toge ti delovi tela mirišu jače od drugih.
Miris koji čovek luči prolazi kroz obuću, odelo, dospeva u vazduh, zadržava se na tlu i predmetima sa kojima je čovek bio u dodiru. Miris svakog čoveka je specifičan, a psi su naročito tra­gači, zahvaljujući svom veoma razvijenom čulu mirisa sposobni da razlikuju individualne mirise ljudi.
Tu sposobnost psa je moguće iskoristiti samo ako je on od samog početka, dobro upamtio neki miris i ako može da ga razlikuje od ostalih mirisa na koje nailazi za vreme praćenja. Jer za vreme praćenja tragova na ovaj osnovni miris mogu se naglo vezati i drugi, koji ga menjaju (mada i medu njima postoji neka veza). Događa se da se za vreme puta miris koji se prati potpuno izgubi u smesi drugih mirisa.
Ako djonove cipela protrljamo mesom, tragovi će dobit novu komponentu, koja će za psa dobiti novo značenje: miris mesa će postati dominantan, biće signal koji za psa znači zadovoljenje gladi. Ali i miris mesa će postepeno slabiti i konačno izgubi svoja prvobitna svojstva.Dok psa tragača učimo da prati trag, potrebno je stalno usavršavati njegovu sposobnost da razlikuje različite mirise.
Osnovna dresura(Praktične vežbe)
Za vreme opšteg kursa dresiranja kod psa se stvaraju takozvane proste navike, koje ih čine poslušnim. One u isto vreme prave osnovu za novo, specijalno dresiranje. Za vreme ovog kursa pas treba da razvije sledeće navike:- odazivanje na ime- navika na nošenje ogrlice i povodnika- navika na brnjicu- hodanje pored čoveka- „slobodno stanje"- prilazak čoveku na komandu- izvršenje komande zabrane „fuj"- sedanje- poleganje- stajanje- nepomičnost- povratak na mesto- aport (donošenje stvari)- puzanje- preskok preko ograde- hodanje po gredi- penjanje uz stepenice- lajanje na komandu- plivanjeOvde isto spada:-grupno dresiranje pasa-tehnika određivanja dominantnih osobina kod pasa
NAČIN NAVIKAVANJA PSA DA SE ODAZIVA NA IME, NOSI OGRLICU, POVODNIK I BRNJICU
Ne treba misliti da je lako prići nepoznatom psu, staviti mi oko vrata ogrlicu, na njušku brnjicu, prikačiti mu povodnik poći sa njim na rad. To nije tako jednostavno. Pre početka obuke dreser mora da navikne psa na svoje prisustvo, da stekne njegovo poverenje, da ga „upozna" sa predmetima i opremom za dresuru. Obično se pas navikava na odazivanje, na ogrlicu i povodnik, dok je još štene. Ali ako pas još nema imena i nije naučen na ogrlicu i povodnik, onda obuku treba time započeti. Treba se držati datog reda, jer u protivnom nećemo dobiti željeni rezultate.Navikavanje psa da se odaziva na ime vrši se u zatvoreno prostoriji. Dreser pažljivo otvara vrata, blagim i mirnim glasor zove psa, i nagradi ga parčetom mesa čim ovaj pogleda u nje govom pravcu; dajući psu meso, ponavlja mu ime. Ukoliko pas ni reaguje na ime, dreser sve ponavlja ispočetka. Ako je pas raniji dobijao meso on će brzo prići dreseru. Tada dreser opet mora ponavljati ime psa, dati mu meso, gladiti ga i tepati mu. Ubuduće treba psa kad god mu se prilazi ili kad se doziva zvati njegovim imenom.
Prvih dana će dreser nastojati da mu pas priđe dok mu pokazuje meso. Zatim će ga navikavati da priđe samo na koman du „dođi". Ukoliko se uvek pre komande ,,dođi" doziva imenom pas će se brzo navići na to ime.
Navikavanje na ogrlicu — Pas se na ogrlicu, povodnik brnjicu navikava za vreme šetnje i igre. Pre nego što priđe psu, dreser mora da spremi ogrlicu zakačenim dugačkim povodnikom, da zovne psa po imenu, da ga miluje i da mu istovremeno veoma pažljivo stavlja ogrlicu ni vrat. Ako pas pokaže znake nemira, pokušava da smakne ogrlicu, dreser će ga, terajući, odmah izvesti napolje, i odvući m pažnju igrom. Ponesen igrom za vreme šetnje, pas zaboravlja ogrlicu. Za vreme šetnje potrebno je nekoliko puta skinuti i po­novo staviti ogrlicu.
Navikavanje na povodnik — Pošto se pas navikne na ogr­licu, pošto ne bude više pokušavao da je skine, može se početi sa šetnjom psa na povodniku. Dužinu povodnika treba polako skraćivati i navikavati psa da hoda pored dreserove noge.
Povodnik treba prikačiti za ogrlicu u trenutku kada pas napušta zatvorenu prostoriju; na taj način će on stavljanje ogrlice početi da vezuje za šetnju. Za jedan do dva dana, pas će se priviknuti na povodnik i postati nanj ravnodušan. Posle završene obuke ili šetnje, preporučuje se skidanje ogrlice da se dlake na vratu ne bi oštetila.
Navikavanje na brnjicu — Brnjica se stavlja zato da bi se pas sprečio da ujede čoveka ili neku životinju. Dreser mora zna ti da brzo i pravilno natakne brnjicu na njušku psa.Najbolje je psa priviknuti na brnjicu za vreme šetnji ili čišćenja. Brnjica se natačinje na sledeći način: levom rukom s drži kaiš blizu ogrlice, a desnom rukom se brnjica pažljivo na vlači i zatim prikopčava kaišem.
Ako pas pokuša da zbaci brnjicu, što je najčešće slučaj, tre­ba mu pažnju privući nečim drugim. Ako je suviše uzbuđen i po­kušava da skine šapama, dreser mora pretećim glasom da izgo­vori komandu „fuj" i jakim trzajem povuče povodnik. Dok pokušavaju da smaknu brnjiou, neki psi reže i čak pokušavaju da skoče na dresera. U takvim slučajevima, neophodno je upotrebiti korbač. Dobro vladanje sa brnjicom treba pak nagraditi milovanjem i poslasticama.Da se pas ne bi plašio brnjice i da bi se na nju što brže ravikao, ponekad ga treba hraniti mesom dok mu je brnjica zataknuta.Što se više pas navikava na brnjicu, to ga više treba terati da je duže nosi.Pas obavezno mora nositi brnjicu za vreme šetnje ulicom mestima gde ima mnogo ljudi, za vreme prevoza železnicom, kolima ili plovnim objektima, itd..
NAVIKAVANJE PSA DA IDE PORED NOGE(Osnovna komanda „pored")
U ovom slučaju cilj nam je da kod psa razvijemo naviku da na komandu „pored" zauzme mesto pored leve noge dresera. Treba ga naviknuti da na tom mestu bude kad god je sa čovekom, bez obzira da li tada miruje ili je u pokretu.
Navika hodanja pored dresera, je prvi uslov za razvijanje pokornosti kod psa. Zahtev da pas uvek bude na određenom me­stu, bez komande, je jako važan elemenat discipline u daljem sistemu obuke. Ni jednom se komandom ne koristimo tako često. Odnos čoveka i psa nameće stalno korišćenje komande „pored": za vreme obuke i razvijanja drugih navika, za vreme šetnji itd. . . Uslovni refleks na tu komandu treba metodično podržavati i učiti ga jednim od najbolje učvršćenih refleksa.
Naviku hodanja pored dresera treba početi razvijati pošto se pas navikne na ogrlicu i povodnik i na to da hrabro i slobodno trči i kada je vezan za povodnik.
Najbolje mesto za razvijanje ove navike jeste poljana, tj. sva mesta na otvorenom prostoru gde je delovanje drugih faktora svedeno na minimum. Uslovni nadražaj je u ovom slučaju koman­da „pored" a bezuslovni — trzaj povodnikom. Naviku treba razvijati na sledeći način:
Dreser drži psa na kratkom povodniku; leva ruka mu je ogrlici, a slobodni deo povodnika — drži u desnoj ruci.
Pas se nalazi pored dreserove leve noge. Povodnik treba držti slobodno, kako Bi pas — krećući se mogao da menja mesto: pored, iza ili sa strane dreserove noge.
Odabravši pravac, dreser sitnim koracima kreće napred, dozvoljavajući psu u početku da trči pored noge gde mu je volja. Stim, kada se pas bude našao ispred, dreser će pretećim glasom izgovoriti komandu „pored", i trzajem povodnika ga prinuditi da zauzme pravilan položaj pored noge. Ako pas zauzme pravilan položaj pored leve noge, dreser će ga levom rukom pomilovati i izgovoriti komandu „dobro" i „pored".
Ako je pas otišao previše u stranu, sleduje trzaj povodnikom i preteća komanda „pored". Kada pas zaostane, povdnik se trza u pravcu kretanja. Kada se radnja ponovi više puta za vreme šetnje uz komandu „pored" i trzaje povodnika, pas će steći naviku da se brzo vraća na mesto pored leve noge i to isto na komandu.
Da bi se proverilo do koje se mere razvio uslovni refleks na omandu „pored", postupa se na sledeći način: u momerrtu kad se pas istrčao ispred ili zaostao iza dresera, dreser, ne vukući povodnik, izgovara pretećim glasom komandu ,,pored". Ako se na tu komandu pas vrati na mesto pored leve noge može se smatrati da se uslovni refleks razvio. U protivnom, treba ponoviti ceo postupak, koristeći trzaj remenom i izgovaranjem komade „pored". Pas će dosta brzo uvideti da svako odstupanje odnoge dresera povlači za sobam osećaj bola, a da je hodanje pored noge dresera u potpunosti bezopasno.
Smatramo da je to najbolji način da se razvije ova navika samo se tako kod psa može razviti navika da pazi na pokrete dresera i da se na njih privikava
U kasnijem radu se radnja „hodanje pored" postepeno kombinuje. U početku obuke se koriste samo pravolinijski i spori pokreti, a u daljoj se obuci pas obučava za zaokrete pod različitim uglovima i brzom hodu:
Držeći psa na remenu u položaju pored noge, dreser se iznenada okreće na desno, izgovara komandu „pored" i vuče povodnik. Ponavljanjem ove radnje na levu i desnu stranu, kod psa se obrazuje uslovni refleks na pokrete dresera.
Tada za psa sam momenat pokreta postaje signal: on se žuri da se okrene kako bi izbegao neprijatan trzaj povodnika.
Za vreme okretanja na desno treba biti obazriv jer se psu lako može nagaziti na šapu, što je veoma nepoželjno. Pored toga pas ne sme da se odvaja od gospodara za vreme brzog hoda ili trka. Zvučnu komandu „pored" treba vezivati za pokret psa u trenutku kada se pas nalazi pored noge, dreser uz koman­du „pored" udara sebe levom šakom po butini. Čestim ponav­ljanjem, ovaj pokret postaje za psa znak koji je zamenio zvučnu komandu.
Kada je pas naučio da ide pored dresera na povodniku, onda se uči da ide pored, ali bez povodnika. To se radi poste­peno: za vreme šetnje, neprimetno se povodnik ispusti na zemlju na taj način pas odmah oseti punu slobodu kretanja. Ako pas istrči napred ili u stranu, ne treba povodnik uzimati u ruku dovoljno je samo nagaziti ga, što će ga naterati da se vrati na put.
Treba naglasiti da dreseri često veoma rano prelaze na razvijanje navike hodanja bez remena, odmah pošto je kod psa izgrađena veza između komande „pored" i odgovora. Međutim, iako je tada kod psa možda i izgrađen uslovni refleks, iako on možda ispunjava zahteve, ipak je neophodno produžiti obuku sa povodnikom, kako bi se postigao potpuni automatizam odgo­vora. Povodnik po pravilu pomaže da se navike izvršavaju bez pogovora.
Možemo zapitati da li za vreme obuke psa na povodniku tre­ba upotrebljavati šiljatu ogrlicu ili teletakt ? — Naš odgovor je pozitivan jer takva ogrlica ili teletakt ne smeta, a najčešće ubrzava dresuru. Pas istr­čava napred, ne sluša komandu „pored"; tada ga dreser trzajem povodnika ili pritiskom na daljinski upravljac teletakta vraća nazad, a tada će šiljata ogrlica ili elektrostatićka stimulacija sigurno imati bolji efekat.
Uspeh u radu sa psima u mnogome zavisi od razgovetnosti komande i pravilnog korišćenja intonacije. Ako preteča komanda „pored" bude prethodila svakom trzaju povodnika, a pohvala i milovanje usledili svaki put kad je pas na svome mestu, rezul­tati neće izostati. Psi neverovatno tačno reaguju na intonaciju glasa. Koristeći za svaku komandu pravilnu intonaciju, kroz izvesno vreme će se primetiti da je dovoljna samo komanda izgovo­rena pretećim glasom bez trzaja povodnika, pa da pas uradi ono što se od njega traži. Pas će još bolje izvršavati zapovest „po­red" ako svaki put kad zauzme pravilno mesto pored leve noge bude nagrađen mesom, komandom „dobro" i milovanjem. Ubu­duće će, zahvaljujući dresiranju metodom kontrasta, pas besprekorno izvršavati komandu „pored" i bez trzaja povodnika.
SLOBODNO VREME PSA(Osnovna komanda „šetaj")
Takozvano slobodno vreme koristi se za opuštanje nervne napetosti u kojoj se pas nalazi za vreme obuke. Uslovni nadra-žaj je komanda „šetaj" a bezuslovni — sama činjenica slobode.Ovu naviku najbolje je razvijati u vreme predaha obuke. Držeći psa pored sebe na dugom povodniku, dreser izgovara komandu „šetaj" i pokazavši pruženom desnom rukom pravac „ispred" šalje psa u šetnju.
U početku pas ne pokazuje veliku želju da se odvoji od gos­podara, ali kasnije kada je više puta ponovljena komanda „še­taj", on će rado trčati okolo i igrati se. Pas se drži na dugom povodniku samo prvih nekoliko ne-delja dresure dok se kod njega ne razvije odgovor na komandu zabrane „fuj". Kada se kod psa razvije veća disciplina, on se oslobađa povodnika za vreme šetnje i dozvoljava mu se puna sloboda kretanja. Međutim, ako se na zemljištu gde se vrši dre­sura pojavi neki jaki nadražaj, psu se odmah prikači povodnik, da bi se izbegle neprijatnosti.Za vreme šetnje sa psom na dugom povodniku, obavezno treba skinuti šiljatu ogrlicu.Davanje slobodnog vremena psu se naročito preporučuje za vreme prvog perioda obuke, kada se pas obučava da hoda pored dresera. U to vreme je pas veoma nervno napregnut, brzo se zamara i lako se oslobađa uticaja dresera. Na takvo sta­nje treba naročito obratiti pažnju i psu treba dati odmora.
DOZIVANJE PSA(Osnovna komanda „dođi")
Cilj ove vežbe je da pas nauči da brzo priđe dreseru (vlas­niku) kad ga ovaj pozove, ma gde se nalazio.
Za razvijanje ove navike se najčešće koriste reakcija psa na hranu i njegova privrženost vlasniku. Momenat kad pas prilazi dreseru ne sme nikad da bude vezan za neku neprijatnost, jer će u protivnom pas početi da ispoljava strah i odbijati da pri­lazi. Komanda „dođi" se uvek izgovara prijatnim i tepajućim glasom. Kad pas priđe, dreser ga obavezno nagrađuje nekom poslasticom i milovanjem. Kad dreser izgovori komandu „dođi" povišenim tonom pas ili neće hteti da priđe ili će prići sa jasno ispoljenim strahom. To je rezultat pogrešne upotrebe intonacije i zvučnih signala. U vreme samog razvijanja uslovnog refleksa na komandu „dođi", pas ne srne da se kažnjava za neizvršenje zadataka.
Tehnika stvaranja ove navike sastoji se u sledećem: kada se pas u svoje „slobodno vreme" nalazi na izvesnoj udaljenosti, dreser će ga zovnuti po imenu, izgovoriti komandu „dođi" i po­kazati poslasticu u ruci.
Pošto pas čuje miran glas dresera i oseti prijatan miris hrane, on će rado prići čoveku. Za to ga treba nagraditi poslas­ticom i pomilovati.
U prvo vreme se pas doziva dok se nalazi blizu, a zatim se, što je navika jače razvijena, rastojanje uvećava — do dvadeset metara.
Ako komandu „dođi" pas izvršava bezvoljno, dreser mora malo da utiče na njega svojim postupcima. Na primer, da trči ispred njega, da se igra sa njim; na taj način se kod psa raz­vija živost, želja da priđe dreseru.
Kad pas priđe, dreser se udara levom šakom po butini i tera psa da sedne pored njegove leve noge.
Pošto pas počne da pravilno reaguje na komandu „dođi", vežba se postepeno proširuje: uvode se nadražaji koji odvlače pažnju, ali na koje pas ne srne da reaguje u prisustvu dresera. Kada pas stečenu naviku počne da izvršava bez pogovora, ski­da mu se povodnik i vežba se nastavlja bez povodnika.
Ako pas preterano reaguje na druge nadražaje treba ga trzajem povodnika i zvučnim signalom „dođi" privući nozi i dati mu poslasticu. Kasnije se komanda „dođi" vezuje za pokret ruke, koji dobija ono isto značenje koje ima zvučni signal. Leva ruka se pruža u visini ramena, pa se zatim spušta na butinu. Posle izvesnog vremena pas će prilaziti dreseru samo na taj pokret rukom. Pokret i zvučni signal treba kombinovati i ceo postupak po­navljati više puta, na različitom odstojanju.
Navika da se prilazi dreseru može se početi razvijati od pr­vog dana obuke. Za to se koristi svaka pogodna prilika: na pri­mer, otvaranje vrata prostorije u kojoj se pas nalazi kad dreser dođe da bi mu dao hranu; tada se izgovara komanda „dođi".Pas će obavezno prići da dobije hranu. Za taj momenat sva­kako treba vezati komandu ,,dođi".Kasnije se ta navika upotpunjuje tokom rada u grupi.
KOMANDA ZABRANE „FUJ"
Da bi se sprečila ili predupredila neka nepoželjna radnja, kod psa se razvija uslovni refleks na komandu „fuj", koja ozna­čava zabranu.
Bezuslovni nadražaj za razvijanje ovog uslovnog refleksa je bol izazvan trzajem povodnika prikačenog za šiljatu ogrlicu ili udarcem korbača po slabinama. Komandu „fuj" i bezuslovni nadražaj bola treba sinhronizovano primeniti onog trenutka kad je pas spreman da uradi nešto što je nedopušteno.
Komanda „fuj" se izgovara oštrim i pretećim glasom i samo onda kada je to neophodno. Ovu komandu ne treba koristiti bez naročite potrebe, jer će u protivnom ona izgubiti svoj značaj.Za mesto obuke se odabira mesto gde ima dosta različitih spoljašnjih nadražaja. Psu se oko vrata stavlja oštra ogrlica i pušta se na pola dužine povodnika. Ako pas samovoljno pokuša da se baci na neku životinju ili na nekog prolaznika, izgova­ra se komanda „fuj" i istovremeno se naglim trzajem povodnika pas zaustavlja. U slučaju da se pas u takvom trenutku nalazi u neposrednoj blizini dresera, ovaj uz komandu „fuj" mora upotrebiti korbač ili jos bolje teletakt tada može i na velikoj udaljenosti delovati na psa. Kad pas izvrši zapovest, treba ga nagraditi
Jačina udarca korbačem ili trzaja povodnika ili nivo stimulacije teletaktom treba da odgo­vara fizičkom stanju psa i njegovom karakteru.
Kada se izdresira da reaguje na komandu „fuj" bez primene bola, prelazi se na složeniji vid obuke. Dužina povodnika se sve više produžava, a na kraju se pas pušta da se potpuno oslobodi. Svaki put kad pas pokuša da se baci na nadražaj, dreser koristi povodnik ili oštru ogrlicu i korbač ili teletakt.Komanda „fuj" se koristi i kad pas bez dozvole dresera uzi­ma hranu iz ruku nepoznatog čoveka ili sa zemlje.
Može se smatrati da je uslovni refleks na komandu „fuj" dobro razvijen tek onda kada pas koji se slobodno šeta i koji vidi nadražaj koji ga je ranije nadraživao, odmah trči ka dreseru ili se baca na čoveka koji mu nudi hranu
NAVIKA SEDENJA(Osnovna komanda „sedi")
Uslovni nadražaj u ovom slučaju komanda „sedi" i pokret rukom — desna ruka se pruža napred, sa šakom okrenutom na dole.
Ovaj uslovni refleks se razvija na sledeći način: pas se nalazi sa leve strane dresera, na kratkom povodniku. Zatim se do pola okrene u pravcu psa, desnom rukom drži povodnik na 10—15 santimetara odstojanja od ogrlice, levom rukom pritiska slabinski deo životinje terajući je da sedne, i izgovara komandu ,,sedi". Istovremeno se povodnik povlači malo nagore i unazad, i pomaže se psu da sedne. Ako se pas suprotstavlja, treba ga pritiskom ruke držati u sedećem položaju. Svako pravilno izvrše­nje zapovesti treba nagraditi poslasticom i komandom „dobro". Ako pas pokuša da ustane, treba ponavljati komandu „sedi" i pritiskati slabinski deo rukom.Komandu „sedi" treba izgovarati uvek pre nego što se ru­kom pritisnu slabine i povuče povodnik. Kada se to više puta po­novi, pas će naučiti da seda kad mu se izda zapovest.
Da bismo proverili da li se uslovni refleks na komandu ,,sedi' dobro razvio, treba samo izgovarati komandu, bez pritiska slabine rukom. Ako odgovor ne usledi, treba ponovo primeniti nepo­sredne nadražaje.
Kada se ovaj uslovni refleks dobro razvije dreser prelazi na usavršavanje navike — na obučavanje psa za nepokretnost. Te se radi ovako: pošto pas sedne, dreser, držeći jednom rukom kraj dugačkog povodnika, pazeći da ne povuče povodnik, polako odlazi u stranu, ponavljajući povišenim glasom komandu „sedi".
Dok se vežba ponavlja, dreser se udaljuje od psa na raz­ličite strane, na daljinu koju mu povodnik dopušta i komandom „sedi" sprečava psa da napusti svoje mesto.U samom početku ne obraća se pažnja na pravilnost sede­nja psa i cilj je jedino da on ostane nepokretan; kasnije, sa razvitkom uslovnog refleksa, prelazi na ispravljanje nedostataka za vreme sedenja: pravilan položaj glave i slabina, itd . . .
Kada se dreser udaljuje od psa, koji sedi, treba da pazi da slučajno ne povuče povodnik jer će pas to shvatiti kao znak da može da napusti mesto. Zato je potrebno unapred razmrsiti po­vodnik i položiti ga na zemlju, a u ruci zadržati samo jedan nje­gov kraj.
Vreme ostajanja u nepokretnom položaju se postepeno uve­ćava — do pet minuta. Da bi se što bolje učvrstila ta navika, dreser se krije iza nekog zaklona. Ako pas postane nemiran i pokuša da ustane sa mesta, odmah se pretećim glasom izgovara komanda „sedi" a kada životinja ostaje na mestu, pohvaljuje se komandom „dobro" i daje joj se poslastica propraćena blagim milovanjem.Razvijanje refleksa drugog reda — sedanje na pokret ruke — izvodi se na sledeći način: dreser se nalazi na udaljenosti od 4 do 5 metara od psa koji je u ležećem stavu; dreser izgovara komandu „sedi i istovremeno pruža desnu ruku napred, sa ša­kom okrenutom nadole. Čim pas sedne, ruka se spušta. Pokrete je potrebno izvoditi odsečno i jednoobrazno. Samo je u tim uslovima moguće od psa očekivati tačan i bezprekoran odgovor. Dobri rezultati se mogu postići samo upornim vežbanjem, stal­nim ponavljanjem, usklađivanjem pokreta i komande i nagrađi­vanjem kad se zadatak izvrši.
U slučaju da pas odbije da sedne na zapovest dat pokre­tom ruke treba ponoviti komandu, a ako i to ne pomogne treba koristiti neposredni nadražaj — pritisak rukom na slabinu.
Tokom dalje dresure potrebno je ovu naviku usavršiti, kako za vreme individualne, tako i za vreme grupne obuke. Obuka se vrši na mestima gde ima nadražaja a koji odvlače pažnju, u raz­ličito doba dana i u različitim vremenskim uslovima.Usavršavanje navike sedenja se sastoji u tome da pas sed­ne kad god dreser to od njega zahteva, i to da sedne u pravil­nom položaju: da mu zadnji deo tela ne bude izbačen na stranu i da mu glava bude okrenuta prema dreseru.
POLEGANJE PSA(Osnovna komanda „lezi")
Ova navika se razvija pošto je pas naučio da reaguje na komandu „sedi".Uslovni nadražaji su komanda „lezi" i pokret rukom (desna ruka spuštena uz pognuto telo) a bezuslovni nadražaji su priti­sak ili „podsećanje".
Dresura se izvodi na sledeći način: pas se drži na kratkom povodniku, u sedećem stavu pored leve noge. Pošto se okrene psu, dreser se spušta na desno koleno, izgovara komandu „lezi", levom rukom pritiska leđa psa u visini lopatica i istovremeno vu­če povodnik naniže i napred; umesto povlačenja povodnika može i pažljivo vući prednje šape psa prema napred. Zatim mu dozvoljava da malo prošeta. Pošto se pas proše­tao, sve se ponavlja ispočetka.
Pas se može naterati da legne i blagim „podsećanjem" prednjih udova dok se nalazi u sedećem stavu. Levom rukom se pritiskuju leđa, a desna se ruka podvlači ispod stomaka i blago se „podsećaju" prednje šape.
Dok se vrše ovi pokreti treba izgovarati komandu „lezi", a levom rukom životinju izvesno vreme pritiskati. Dok se pas nalazi u tom položaju, nagrađuje se poslasticom, miluje se i ponavlja se komanda „lezi".
Pošto se kod psa razvio uslovni refleks na komandu “lezi", dreser se od njega udaljuje na 2—3 metra ne zatežući povodnik; zatim mu ponovo prilazi (pas leži), miluje ga, izgovara komande “lezi" i „dobro" i ponovo se udaljuje na rastojanje od 5—6 me­tara. Posle toga doziva psa. Ako pas pokuša da bez komande priđe, dreser izgovara komandu „lezi" povišenim glasom, a ako pokuša da skoči, odmah ga vraća na mesto.
Odgovor na komandu „lezi" se kod psa razvije dosta brzo — već posle dve ili tri vežbe. Posle toga dresiranje može nasta­viti na dugačkom povodniku i sa odstojanja.
Pošto je pas stekao naviku da reaguje na zvučnu komandu, prelazi se na rad sa pokretom. Dreser, koji se nalazi na 5—6 metara odstojanja od psa koji sedi, izgovara komandu „lezi" i istovremeno spušta svoju podignutu desnu ruku. Naravno, što je dreser na većem odstojanju to je njegov uticaj na psa slabiji i zbog toga se komande izgovaraju oštrim i jačim glasom.
Ako pas ustane ili sedne bez dozvole dresera, ovaj treba od mah da natera psa da ponovo legne, vukući povodnik naniže levom rukom.
U slučaju da pas ne reaguje na zvučnu komandu i pokret, treba mu prići i ponoviti nekoliko puta istu radnju primenjujući neposredan nad ražaj.
Kad god pas ispuni zadatak, treba ga nagraditi milovanjem i poslasticom. Kad pas ne izvrši zapovest izgovorenu povišenim glasom, treba mu prići, izgovoriti komandu „lezi" i povući po­vodnik naniže. Obično je to dovoljno. Kada pas nauči da reaguje na zvučnu komandu i pokret sa većeg odstojanja, može se preći na obuku bez povodnika. Za to vreme se otklanjaju i drugi sitni nedostaci kod psa: pokušaji da se priđe dreseru bez komande, Ispravljanje zadnjeg dela tela zabačenog u stranu itd ... Navike se postepeno usavršavaju, bezuslovni nadražaji prestaju da se koriste, a vreme ostajanja u ležećem stavu se produžava do pet minuta.
STAJANJE NA MESTU(Osnovna komanda „stoj")
Često je potrebno da pas neko vreme stoji mirno u pra­vilnom položaju. Od njega se to zahteva, za vreme veterinarskog pregleda, kupanja i za vreme davanja ocene na izložbi. Uslovni nadražaj za stvaranje ove navike su komanda „stoj" i pokret, a bezuslovni nadražaj je pritisak rukom na stomak.
Navika da se stoji mirno razvija se paralelno sa ostalim vežbama.Dreser se nalazi sa desne strane psa, koji sedi, i izgovara ko­mandu „stoj" povišenim glasom, i istovremeno desnom rukom vuče povodnik napred i nagore a levom pritiska životinju po stomaku, kao da želi da je digne. Zatim nastavlja da blagim glasom iz­govara komandu „stoj". Čim pas zauzme pravilan položaj, mi­luje ga, daje mu nagradu, izgovara komandu „dobro" i posle kraćeg zadržavanja u tom položaju izdaje komandu „šetaj". Vež-bu treba ponoviti nekoliko puta. Pas se na komandu „stoj" može lako navići za vreme čišćenja. Ako dreser, izgovori komandu „stoj" kad god pas pokuša da ustane, i ako pritiska rukom nje­gov sto-mak, kroz izvesno vreme će se stvoriti čvrsta navika na tu komandu.
Izvršenje komande se postepeno usavršava. Pošto pas nauči da dobro reaguje na zvučnu komandu, prelazi se na razvija­nje uslovnog refleksa drugog stepena — na reakciju na pokret.Vežba počinje tako da dreser, koji se nalazi na rastojanju 3—5 metara., zahteva od psa koji sedi da izvrši komandu „stoj" na pokret levom rukom. Ruka se, sa šakom okrenutom nagore, pruža do visine ramena. Posle ponovljenih povezivanja zvučne ko­mande i pokreta rukom, kod psa će se razviti refleks na pokret, tako da više neće biti potrebno izgovarati samu komandu „stoj". Kasnije se ta navika, kao i sve ostale usavršavaju.
NAVIKA NA MESTO
Za vreme opšteg kursa dresure se, paralelno sa razvijanjem uslovnih refleksa na dosad pominjane komande, razvija i navika da pas bude nepokretan, da stoji mirno.Nepokretnost je refleks blokadnog tipa, koji zadržava psa da ne napusti mesto i stav u kome ga je dreser ostavio.
Ova navika se razvija paralelno sa razvijanjem nekih drugih navika.Na primer, kad dreser razvija kod psa naviku da sedi, on polako počinje da ga navikava i na nepokretnost.
To se radi na sledeći način:Kad se dreser udalji od psa, ovaj će pokušati da ga prati. Tada treba strogim glasom izgovoriti komandu „sedi" i naterati psa da se vrati na mesto. Ako pas, pošto ga je dreser napustio, ostane na svom mestu, treba se kroz minut — dva vratiti natrag, pomilovati ga i nagraditi ga nekom poslasticom. Na taj način se postepeno kod psa stvara navika da sedi na jednom mestu bez gazde pet minuta, pa i više.
Naviku da bude nepokretan treba kod psa razvijati tokom cele obuke: dok stoji, pre nego što ga pošaljemo da donese bačeni predmet, pre preskoka ograde, itd.. .
Po pravilu se ova navika razvija uz pomoć dugačkog povodnika. Neki mladi i neiskusni dreseri to zaboravljaju i prve vežbe izvode na kratkom povodniku. To je nedozvoljiva greška, koja ne dovodi do dobrih rezultata. Kada se dreser udaljuje od psa i naj­manji trzaj povodnika će učiniti da životinja skoči sa mesta. Dugačak povodnik, ako nije zamršen omogućuje slobodu delovanja dresera dok se udaljuje od psa; povodnik se postepeno odmotava i pas ga ne oseća.
Navika „mesto" se razvija na mestima gde nema nadražaja koji psu odvlače pažnju.
NAVIKA VRAĆANJA NA MESTO(Osnovna komanda „na mesto")
Razvijanje uslovnog refleksa na komandu „na mesto" se vrši" tokom same obuke. Pas će često u toku učenja da sedi, mirno stoji ili leži, napustiti svoje mesto i prići dreseru. Zbog toga je potrebno razviti naviku da se na komandu vrati na mesto.
Ta se navika razvija na sledeći način: dreser se nalazi po­red psa, izgovara komandu „sedi" i ostavlja pored njega svoje stvari — kapu, maramicu ili rukavice; i zatim se udaljuje, dok pas ne potrči za njim. Čim pas stigne dresera, ovaj se zaustavlja i komandom „na mesto" primorava psa da se vrati ostavljenim stvarima.
Ako pas ne reaguje na komandu „na mesto" (što se uvek u početku i dešava), onda ga dreser trzajem povodnika vraća ostavljenim stvarima, izgovara komandu „sedi" i posle izvesnog vremena se ponovo udaljuje. Ako pas ponovo pokuša da na­pusti mesto, dreser jakim glasom izgovara komandu „na mesto". U toku razvijanja uslovnog refleksa na komandu „na mesto" rastojanje između psa i dresera se povećava. Dreser sam zove psa da dođe i komandom „na mesto" ga vraća natrag. Ta vežba se ponavlja nekoliko puta, dok se uslovni refleks u potpu­nosti ne razvije.
Ponekad se dešava da kad se dreser udalji, pas ne potrči za njim. U tom slučaju dreser ostavlja stvari i udaljava se od psa koji trči za njim. Tada ga dreser komandom vraća na mesto.Refleks na komandu „na mesto" može se razviti i na drugi, prostiji način. Kad god se pas vraća u prostoriju, treba izgovoriti komandu „na mesto". Pas se navikne brzo na to.
DONOŠENJE STVARI(Osnovna komanda „aport")
Navika donošenja stvari je navika hvatanja ili podizanja bačenih stvari; od psa se očekuje da te stvari uzme u usta i Vrati ih vlasniku.
Zvučni znak „aport" znači „uzmi", uhvati i daj vlasniku. Predmeti za donošenje mogu biti specijalno za te svrhe na­pravljeni, štap ili razni drugi laki predmeti različitog oblika -— rukavica, torbica, itd ...
Donošenje predmeta je važna karika u dresiranju; ona po­vezuje različite stepene obuke, te predstavlja osnovu za speci­jalni kurs. Ako dreser uspe da kod psa razvije „ljubav" za do­nošenje predmeta, kasnije će mu biti mnogo lakše da razvije ceo niz specijalnih složenih navika. Pas će aktivno čuvati stvari svog vlasnika i sa interesovanjem će tražiti sakriveni predmet ili stvar koju je odneo neki nepoznati čovek.
Tehnika dresiranja se ovde zasniva više na urođenom „ta­lentu" psa nego na prinudi.Da bi razvio uslovni refleks dreser mora da na neki način kod psa izazove želju da hvata bačene predmete. Najbolji način za to je „oživljavanje" predmeta pred psom. Svaki predmet koji se brzo kreće predstavlja dovoljno jak nadražaj, koji će kod psa izazvati ispoljavanje urođene reakcije (instinkta) hvatanja: pas sa zanosom trči za bačenim predmetom.
Da bi se razvio refleks na komandu „aport" koristi se sledeći postupak: dreser u desnoj ruci drži neki predmet, maše njime i svoj pokret prati komandom „aport". To nadražuje psa i on pokušava da uhvati predmet koji mu igra pred očima. Čim u tome uspe, treba izgovoriti komande „aport" i „dobro" i pu­stiti ga da drži predmet u čeljustima neko vreme. Kada je pas već naučio da na komandu uzme predmet iz ruke i da ga neko vreme drži u čeljustima, predmet se može poneti I baciti, u po­četku bliže a kasnije dalje, s tim da ga pas donese. Pre nego što se predmet baci, psa treba malo nadražiti mašući predmetom pred njegovim očima. Ako pas komandu ne izvrši odmah, dreser mu baca dotični predmet pred noge, izazivajući na taj način želju da se predmet uhvati.
Kad pas donese predmet, treba se malo poigrati sa njim, pomilovati ga i nagraditi ga poslasticom. Da pas ne bi ispuštao predmet iz usta bez komande „daj", dreser mu žuri u susret, tera ga da sedne sa predmetom i dalje u zubima, izgovara komandu „daj", uzima mu predmet iz usta i nagrađuje ga.
Ako pas pokuša da ispusti predmet, treba pretećim glasom izgovoriti komandu „aport".Tokom daljeg dresiranja, navika donošenja predmeta se usavršava. Pas se ne šalje odmah za bačenim predmetom, već pošto je neko vreme proveo nepokretan. Predmet se baci, izgo­vara se komanda „sedi" povišenim glasom i, ako je nužno, po­vuče se povodnikom. Zatim se pas vežba da sedi sa donesenim predmetom i da ga nosi u zubima dok ide pored dresera.
Međutim, naviku donošenja predmeta moguće je razviti i metodom prinude. Dreser drži predmet u desnoj ruci, a palcem leve ruke jako pritiska na donju vilicu psa, prisiljavajući ga da otvori čeljust. Čim pas otvori čeljust u nju se pažljivo stavlja predmet i odmah se prestaje sa pritiskivanjem palca na donju vilicu, kako bi prestao osećaj bola. Istovremeno se izgovaraju komande „aport" i „dobro" i pas se miluje. Posle izvesnog vre­mena, kad pas bude čuo komandu „aport", sam će zgrabiti predmet, da bi izbegao bol.
Ipak, treba dodati da obuka psa metodom prinude retko daje dobre rezultate. Kod pasa, obučenih na taj način, interesovanje za bačenim predmetom se gubi brže nego kod pasa koji su obučeni prirodnim načinom.
Dešava se da pas drži predmet u zubima, da trči sa njim, ali da neće da priđe na poziv. U tom slučaju je potrebno izdati komandu „sedi", prići psu i uzeti mu predmet iz čeljusti.
Ima pasa koji se vrlo teško navikavaju na ovaj način dre­siranja. Tada je potrebno koristiti najrazličitije metode, kako bi se pronašao pravi momenat za vezivanje komande za akciju psa. U takvim slučajevima kao predmeti za hvatanje služe razne krpice, lopte, sveže kosti, i slične stvari. Nekad se koristi i metoda „oponašanja": pas koji se teško dresira sedi i gleda dobro istreniranog psa kako trči za ba­čenim predmetom i za to dobija nagradu.
Da pas ne bi ispuštao predmet koji nosi dok ide pored dresera, ovaj menja brzinu hodanja — čas ide brže, čas sporije. Na taj način se pas navikava da nosi predmet u zubimo po terenu.Sa daljim treningom se ova navika sve više usavršava. Pas se uči da sa predmetom u zubima stoji i sedi i kad dreser nije prisutan. Međutim, ne preporučuje se često ponavljanje ovih vežbi, da pas ne bi izgubio zainteresovanost za donošenje i držanje predmeta.
Za vreme opšte obuke vežbanje donošenja predmeta predstavlja jedan od najvažnijih elemenata. Na osnovi te navike se kasnije razvijaju mnoge druge specijalne navike. Zbog toga je važno tokom treninga predmete bacati na različite strane i terati psa da ih traži. Kad god se pas pošalje da traži bačeni predmet, treba izgovarati komandu „traži" i pokazivati rukom u pravcu bačenog predmeta. Ova vežba je važan preduslov za uspeh kasnijeg dresiranja psa da pretražuje okolinu.Tokom vežbi je kod psa potrebno razviti „ljubav" za predmet koji traži. Da bi se to postiglo, treba se držati osnovne metode obuke, zasnovane na zainteresovanosti, a ne na metodi prinude.
PUZANJE(Osnovna komanda „puzi")
Uslovni nadražaj za razvijanje navike puzanja su komanda (zvučni signal) „puzi" i ponašanje samog dresera.
Neposredni ili bezuslovni nadražaj je pritisak rukom na leđa i zatezanje povodnika.Obuka treba da se odvija na ravnom, čistom, i suvom te­renu. Navika puzanja se uvežbava na sledeći način: dreser legne na zemlju — okrenut na desni bok, izgovara komandu „lezi" i istovremeno poleže psa pored sebe i to tako da glava psa bude u visini njegovog ramena. Dok pas leže, treba ga milovati i dati mu malo poslastica. Kad se pas umiri, dreser drži u desnoj ruci povodnik, bliže ogrlici, levom rukom blago pritiska leđa psa, izgovara komandu „puzi" i istovremeno sam čini pokret napred. Tako, oslonivši se na lakat leve ruke, povodnikom vuče psa za sobom.
Ako pas za vreme prvih vežbi pokuša da ustane, dreser izgo­vara komandu „lezi" i ponovo pritiska rukom na leđa psa, ne dozvoljavajući mu da ustane.
Kada pas pravilno puzi, dreser mu tepa komandom „dobro", miluje ga i daje mu nagradu. Pošto se pređe 10—12 metara, pravi se pauza od jedne minute, za koje vreme se psu daju poslastice. Zatim dreser nastavlja da puzi, izgovarajući ko­mandu „puzi", „dobro", „puzi", i vukući povodnik prisiljava psa da puzi za njim.
Čim se kod psa razvije uslovni refleks na komandu „puzi", prelazi se na navikavanje na puzanje bez povodnika. Povodnik se odlaže na zemlju, dreser se stavlja u položaj za puzanje, izgovara komandu „puzi" i zajedno sa psom prelazi određeno rastojanje. Ako pas bez povodnika pokuša da pobegne, potrebno je početi vežbu nanovo sa povodnikom.
Kasnije se navika puzanja usavršava; pas se navikava da puzi na različitom zemljištu a rastojanje se povećava do 10—25 metara. Zatim se pas tera da sam prepuzi neki otvoreni prostor bez povodnika, samo na komandu „puzi".
U toku tih vežbi se kod psa uslovni refleks razvija na osnovu oponašanja dresera. Ako dreser legne, leći će i pas.
SAVLADAVANJE PREPREKA
Obuka za savladavanje raznih prepreka (ograda, živica, kanala, stepenice, greda) pomaže fizičkom razvoju psa i razvoju  njegove umešnosti,  hrabrosti  i  elastičnosti.Zbog toga se mladi psi treniraju za savladavanje malih prepreka. Te vežbe kod psa izgrađuju sigurnost i stremljenje da se dostigne cilj.
PRESKAKANJE PREKO OGRADE(Osnovna komanda „barijera")
U razvijanju ove navike učestvuje prvenstveno urođena sposobnost psa da skače. Zato za vreme planirane obuke dreser mora sam da pronađe najbolji način da ta urođena sposobnost dođe do svog punog izražaja.
Uslovni nadražaj su komanda „barijera" i pokret rukom u pravcu prepreke, a bezuslovni nadražaj je poslastica kao nagrada za ispunjenu zapovest.
Obuka se vrši na specijalno pripremljenim terenima, odnosno na terenima gde već postoje izgrađene barijere, kanali, živice, stepenice i grede.
Da se pas ne bi bojao prepreka, treba ga prethodno upoznati sa njima. Zbog toga se psi nekoliko dana pre obuke šetaju među preprekama koje treba da savladaju. Nakon toga dreser mora da pronađe odgovarajući nadražaj, koji će kod psa izazvati prirodnu želju da skoči. Taj zadatak se rešava na više načina. Na primer, pas se dovede na dva koraka ispred plota koji treba da preskoči, a koji ne srne biti viši od jednog metra. Dreser ostavlja psa da sedi, a sam ide iza plota i prebacuje preko njega dugi povodnik kojim je pas vezan. Zatim izgovara komandu „dođi" i u trenutku dok pas preskače izgovara komandu „barijera". Ta se vežba ponavlja tri do četiri puta u toku časa. Kad god pas samostalno i pravilno savlada prepreku, daje mu se poslastica.
Drugi, efikasniji način je sledeći: dreser trči u pravcu prepreke zajedno sa psom na povodniku, i, izgovarajući komandu „barijera" preskače preko ograde a pas za njim. Tu radnju treba ponoviti nekoliko puta i svaki put treba psa nagraditi. Posle izvesnog vremena dreser zajedno sa psom pritrčava prepreci, ali je ne preskače već tera psa da sam izvrši skok na komandu „barijera".Dok pas preskače nisku prepreku, dreser povišenim glasom izgovara komandu „barijera" i posle dobrog skoka nagrađuje psa komandom „dobro" i parčetom mesa. Ponavljanje ove vežbe i vezivanjem momenta preskoka za komandu „barijera", kod psa će se razviti jaka navika da na tu komandu skače preko prepreka.
Kad god pas preskače ogradu, ponavlja se komanda „barijera", a posle pravilnog preskoka sledi milovanje i davanje poklona. Po pravilu pas preskače niske prepreke. Što je visina ograde veća, to pas više gubi hrabrosti. U tom slučaju dreser mora da pomogne psu da savlada prepreku.To se čini na sledeći način: pošto pas sedne na dva metra pred ograde, izgovara se komanda „barijera" i istovremeno se desna ruka pruža u pravcu prepreke. U trenutku kad pas skače treba mu malo pomoći, podići ga odpozadi da bi se lakše zaskočio prednjim šapama za gornji kraj ograde. Istog trenutka se povišenim glasom ponavlja komanda „barijera". Pošto se zakači kraj ograde, pas će preskočiti na drugu stranu. U slučaju da s odbije da preskoči visoku ogradu, prepreku treba smanjiti na očigled psu i posle manjeg odmora ponoviti vežbu.
Da bi pas preskočio ogradu visoku do dva metra, nije mu potreban veliki zalet. Pas obično čini skok posle petog koraka. Ako je zalet suviše veliki on gubi potreban tempo i ritam pokreta pred skok.
Psima, koji su „zainteresovani" za hvatanje predmeta se preko prepreke bacaju poznati im predmeti uz komandu „barijera". Ta radnja predstavlja jak nadražaj za psa, tera ga na skok.Ako je pas stao i ispoljava aktivno odbrambenu reakciju na čoveka, kao nadražaj za preskakanje prepreke može da posluži pomoćnik koji će stati iza ograde i izazivati životinju. Dreser pak drži psa na povodniku, zatim ga pušta i momenat preskoka preko prepreke vezuje za komandu „barijera".
Psa kod koga je izražena proždrljivost najlakše je naučit da skače ako se iza prepreke baci kost ili meso. Nagon za hranom će kod takvog  psa  svakako  izazvati  reakciju pokreteČesto se koristi i metod oponašanja. Grupa pasa se dovede na rastojanje pet do šest metara od prepreke i zatim se puštaju da jedan po jedan preskaču na komandu „barijera". Pri tome prvo skaču dobro dresirani psi a tek zatim ostali.
Pošto se kod psa razvije uslovni refleks na zvučnu komandu „barijera", prelazi se na dresiranje putem pokreta. Psu se naredi da sedne, na dva metra od prepreke (ograde, rova), izdaje se komanda „barijera" i istovremeno se ruka pruža u pravcu prepreke. U trenutku kad pas preskoči prepreku, ponavlja se komanda „barijera". Ako je pas dobro izvršio zapovest, dreser mu prilazi, miluje ga i daje poslastice.
Uporedo sa ovim, dreser koristi komandu „fuj" i razvija kod psa stav nepokretnosti pred preskok. To se radi postepeno — počev od jedne sekunde do 2 minuta.Sa učvršćenjem refleksa na zvučni signal i pokret, kad pas počne da sa lakoćom preskače niske prepreke, visina ograde le postepeno povećava, do dva metra.Prepreka čija visina dostiže dva metra smatra se sasvim dovoljnom, jer veća visina nepovoljno deluje na organizam psa. Ako se pas za vreme preskoka povredi, on će se dugo plašiti da ponovo skače preko visokih prepreka.
Preskoke ne treba trenirati neposredno po uzimanju hrane.Zemlja oko prepreke mora biti preriljana, bez kamenja i drugih tvrdih predmeta. Sama ograda mora biti dovoljno jaka da se ne bi srušila kad pas skoči i počne da se vere uz nju.Ponekad će pas, umesto da preskoči ogradu, pokušati da je optrči. Da bi se to sprečilo, potrebno je na krajevima prepreke izgraditi pomoćnu ogradu.
Obučavanje psa da preskače rovove, živice i druge prepre ke vrši se istim redosledom na isti, gore opisani način. Obuke počinje tako što dreser prvi preskače rov a pas za njim, a pr tome  dreser  uvek  izgovara  već  poznatu  komandu  „barijera Momenat preskoka se vezuje za istu komandu. Ubuduće će pa samostalno i samo na komandu da izvršava naređenja i da preskače različite prepreke.
Ako pas treba da pređe rov preko brvna ili uzanim mostom, ne izdaje se komanda „barijera" već komanda „napred" (komanda koja se primenjuje za hodanje po gredi).
HODANJE PO GREDI(Osnovna komanda „napred")
Hodanje po gredi razvija kod psa hrabrost i koordinaciju pokreta. Potreba za razvijanjem te navike proizilazi iz toga što pas u praksi često nailazi na takvu vrstu prepreka.Uslovni nadražaj je zvučna komanda „napred" i pružanje desne ruke u pravcu kretanja.Greda treba da bude dugačka deset metara i da bude postavljena na jedan metar visine od zemlje. Da bi se pas popeo i spustio sa grede, uz nju se dodaju kose postavljene daske.
Navika se razvija na sledeći način: dreser dovodi psa na kratkom povodniku ispred grede. Izdavši komandu „napred" on desnu ruku pruža u pravcu grede a levom rukom lakim trzajem povodnika, navodi psa da se popne na gredu. Cim pas učini prve korake po gredi, treba ga odmah pomilovati, izgovoriti komandu „dobro i istovremeno, držeći ruku na povodniku bliže ogrlici, blago vući psa i doći sa njim do kraja grede. Prvog dana obuke pas će pokušati da skoči sa grede. Da se to ne bi dogodilo, potrebno je desnom rukom držati povodnik a levom pridržavati psa za stomak. Dok pas ide gredom, treba ga stalno umirivati, milovati ga i ponavljati komandu „napred".
Kad pas dođe na kraj grede i skoči sa nje, treba ga nagraditi odmorom Posle izvesnog vremena, kod psa se razvija navika da hrabro i mirno ide po gredi, i to ne samo na komandu „napred" već i na pokret rukom.
Što pas postaje sigurniji u izvršavanju zapovesti, zadaci postaju komplikovaniji: pas se uči da prelazi preko brvna, rova napunjenog vodom, da se kreće preko močvarnog tla, itd.Kad pas prelazi mostić koji podseća na gredu, dreser ide iza  njega  i  ponavlja  komandu  „napred".
Ako pas, dok prelazi preko brvna ili daske, pokazuje znake j straha, dreser može da prvi pređe prepreku i da zatim pozove Ipsa komandom „dođi".U prvim danima obuke, kada se trenira prelaz preko dubokih rovova ili kanala sa vodom, daska ili brvno treba da budu široki. Ali vremenom, pošto pas stekne izvesnu sigurnost, širina grede se sužava.Obuka za hodanje po gredi se odvija paralelno sa obukom savlađivanja ostalih prepreka.
HODANJE PO STEPENICAMA(Osnovna komanda „stepenica")
Najbolje je psa učiti da se penje uz stepenice dok je još i štene. Stepenice koje se koriste za dresuru moraju biti kratke i sa širokim stepenikom. Stimulans za penjanje jesu hrana i dozivanje.Na terenu gde se odvija obuka nalaze se specijalno napravljene stepenice sa dve male platforme na vrhu. Stepenice su sa jedne strane kraće, podsećaju na stepenice potkrovlja, a sa druge strane imaju oblik stepeništa u kućama.
Osnovni cilj obuke hodanja po stepenicama jeste da se, kod psa razviju snaga, hrabrost i sposobnost koordinacije pokreta.
Uslovni nadražaji su komanda „stepenica" i pokret desnom rukom u pravcu stepenica. Bezuslovni nadražaji su trzaj povodnika i nagrada po izvršenju zadatka.
Da bi se razvio uslovni refleks na zvučni signal „stepenica" koriste se urođene reakcije psa.Da bismo psa naterali da se popne uz stepenice, potrebno je izabrati odgovarajuće nadražaje, koji će kasnije postati onaj činilac koji će terati psa da savladava prepreke te vrste.
Tehnika dresiranja sastoji se u sledećem: dreser, držeći psa za povodnik s leve strane, počinje da se penje uz stepenice, blago pognut. Pošto učini prvi korak izgovara komandu „stepenica" i držeći psa za ogrlicu polako počinje da se penje uz stepenice.
U prvo vreme osnovni stimulans za psa predstavljaju kretanje samog dresera, pokazivanje i davanje poslastica.
U slučaju da pas ispolji kukavičluk, dreser će mu pažljivo premeštati šape sa jednog na drugi stepenik, milovati ga, umirivati ga i izgovarati poznatu komandu „stepenica" i „dobro". Kada se dođe do vrha, daju se minut odmora i nagrade.
Ako pas pokuša da siđe, igrom mu se odvraća pažnja od tog pokušaja, izgovara se komanda „dobro", miluje se i daje se poslastica.
Spuštanje niz stepenice je za psa mnogo teže negoli penjanje. Zbog toga se ta navika u početku razvija tako što dreser prvi silazi i komandom „dođi" poziva psa da ga sledi pri tom pažljivo prateći njegove pokrete. Potrebno je paziti na povodnik da se pas ne bi sapleo. Kad pas siđe niz stepenice, daje mu se nagrada. Neki psi se brzo penju i spuštaju niz stepenice a to može da dovede do pada i povrede. Da bi se to izbeglo, dreser more da obučava psa.
Sa razvijenim instinktom za donošenje stvari možemo učit da se penje uz stepenice i na sledeći način: daje mu se nek predmet da se s njime poigra, a zatim se taj predmet baca ne prvu platformu i komandom „aport" se pas šalje da ga donese Prilazak stepenicama treba da prati komanda „stepenica". Može se koristiti i vezanost psa za gospodara: dreser gospodar se popne uz stepenice i doziva psa. Može se koristiti i metoda oponašanja, odnosno, pustiti da se uz stepenice prvo popne pas koj već dobro ispunjava komandu.
Pošto se pas navikne da se bez straha penje i spušta stepenicama sa dreserom, prelazi se na samostalno obučavanje, bez povodnika. Tada dreser zapoveda sa daljine komandom i pokretom. To se čini na sledeći način: psu se zapovedi da sedne ispred stepenica, skida mu se povodnik, čini se korak napred i istovremeno se glasom i pokretom pružanja desne ruke u pravcu stepenica pas šalje uz stepenice. Dok se pas penje, dreser pažljivo prati njegove pokrete ponavljajući komande „stepenica" i „dobro". Kad pas stigne do vrha, dreser brzo prelazi na stranu kojom pas treba da se spušta, i komandom „dođi" i pokretom ga zove ka sebi i nagrađuje ga.
Ako se pas nerado spušta niz stepenice, dreser počinje da trči. Pas će obavezno potrčati za njim niz stepenice. Pas koji se spušta sam niz stepenice, nikako ne srne da ima povodnik oko vrata, pošto će mu on smetati da održi ravnotežu. Iznenadni trzaj ili zakačinjanje za nešto može izazvati gubljenje ravnoteže a time i pad.
Za vreme usavršavanja navike penjanja uz stepenice, pas se komandom „sedi" tera da neko vreme ostane na vrhu platforme.
U početku se obuka vrši na širokim stepenicama, a kasnije na stepenicama složenijeg tipa — na uzanim i kružnim (vatrogasnim) stepenicama.
Za vreme dresiranja treba biti jako pažljiv, naročito kada se pas nalazi na stepenicama. Ako se pas samo jednom povredi na stepenicama, počeće da ih se plaši.
USPORAVANJE POKRETA(Osnovna komanda „tiše")
U ovom slučaju, cilj obuke je da pas na komandu „tiše" uspori kretanja.Razvijanje te navike je potrebno iz niza razloga; posebno je potrebno u radu sa psima tragačima.Komanda „tiše" se veoma uspešno primenjuje za vreme obuke hodanja po gredi i po stepenicama.
Uslovni nadražaj je komanda „tiše" a bezuslovni — lagano zatezanje povodnika.Usporavanje tempa kretanja se obučava u sklopu drugih vežbi. Ako se pas brzo kreće, dreser izgovori komandu „tiše", zateže povodnik tako da ogrlica stegne psa oko vrata i prinudi ga da uspori pokrete. Kad pas uspori pokrete, dreser ponavlja Komandu „tiše" i slabi zatezanje povodnika.
Ako pas ne bude reagovao na komandu „tiše" i ne oseti zatezanje povodnika, dreser mora ponoviti komandu povišenim tonom i naglim trzajem povodnika usporiti kretanje psa.Pošto se kod psa razvija refleks na komandu „tiše", kontrola pokreta se nadalje vrši samo pomoću zvučnog signala.
LAJANJE NA KOMANDU(Osnovna komanda „glas")
Niz navika stvarno treba razviti putem prinude, no u slučaju o kojem sada govorimo ta je metoda potpuno neprikladna
Lajanje je samo jedan od mnogih načina na koji pas reaguje na nadražaje, lajanje je, naime, izazvano uzrocima najraznovrsnije prirode.
Kada se na psa deluje nekim nadražajem, kod njega se javlja da organizam traži neki način, neko zaštitno sredstvo da se oslobodi napetosti.
Zadatak dresera se sastoji u tome da dovede psa u uslove u kojima će lajanje biti jedini način da se organizam oslobodi nervne napetosti da se vrati u svoje normalno stanje.
Za razvijanje ove navike koriste se sledeći postupci, na primer, pas se dovode u nepoznatu sredinu, veže se za neko drvo, a dreser se pravi da odlazi. Nepoznata sredina, „odlazak" gospodara će po pravilu jako uzbuditi psa; on će početi da cvili, a zatim i da laje. Čim pas počne da lajel dreser treba brzo da mu pritrči, izgovarajući komandu „glas" i milujući psa. Ova metoda daje veoma dobre rezultate. Obično se već posle par vežbi kod psa razvija uslovni refleks na komandu „glas". Drugi mogući postupak je izazivanje lajanja pomoću hrane. Dreser naredi psuda sedne ispred njega, spušta povodnik na zemlju, stane nogom na njega, u desnu ruku uzme parče mesa i maše njime ponavljajući komandu „glas".
Pas će početi da skače da bi dohvatio meso ali ga neće moći dohvatiti, pošto je povodnik suviše kratak. Na kraju se pas iznervira što nije u stanju da dohvati meso i počinje da laje. Dreser za taj momenat vezuje komandu „glas" i nagrađuje psa poslasticom. Kasnije će kod psa izgraditi uslovni refleks drugog reda — lajaće samo na komandu „glas" i pucketanje prstima.
Lajanje se može izazvati korišćenjem odbrambenog refleksa: dreser drži psa na kratkom povodniku, zatim se iznenada pojavljuje pomoćnik i počinje da draži životinju. Čim pas počne da laje, dreser izgovara komandu „glas", ponavlja je nekoliko puta, a pomoćnik tada odlazi. Svaki put kad komandi usledi lajanje, psa treba nagraditi poslasticom i milovanjem. Ponekad pas laje i na samo šuštanje; i za te trenutke treba vezivati komandu „glas".
Lajanje je moguće izvoditi i visećim predmetom. Pas će pokušati da ga dohvati, i počeće da laje. Ako je psa teško izazvati da laje uz pomoć pomenutih nadražaja, treba se poslužiti metodom oponašanja — stavljati ne dresiranog psa u grupu dobro dresiranih pasa. Tako će se najverovatnije postići željeni cilj.
U prvim danima obuke lajanje na komandu, dreser mora nagrađivati poslasticom i sam pokušaj lajanja. Kasnije se poslasticom nagrađuje samo glasno i razgovetno lajanje.Lajanje je moguće izazvati pomoću hrane: hranu donesenu u posudi psu pokazujemo ali ne dajemo. Normalno, pas će se uzbuditi i počeće da laje; tog trenutka treba izgovoriti komandu „glas".
U slučaju da pas ne reaguje lajanjem u jednoj od gore navedenih tehnika nadraživanja preporučujemo da se neki obični nadražitelji pojačaju: recimo da se obuka izvodi predveče, imitacijom šuštanja iza zaklona ili žbunova.
Pošto pas nauči da laje na komandu i pokret čoveka koji stoji pored njega, prelazi se na obuku lajanja na rastojanje: tada, dreser mora da naredi psu da sedne a da se sam udalji na rastojanje 8—10 metara. Okrenuvši se licem prema psu, izgovara komandu „glas" i pucketa prstima malo podignute desne ruke, zahtevajući lajanje. U početku treba biti zadovoljan i samim pokušajem lajanja, i treba ga obavezno nagraditi.
Obično će, posle nekoliko dana obuke, pas početi da dobro laje na komandu koja se izdaje sa rastojanja.
NAVIKAVANJE NA PUCAN
Privikavanje psa na pucanj ne spada u posebno složen obuke, ali može doći do izvesnih teškoća. Te teškoće se najčešće javljaju prilikom obuke plašljivih pasa.
Najbolji način da se pas navikne na pucanj jeste postepeno približavanje zvuka pucnja mestu gde se održava obuka. U tu svrhu je vrlo pogodno strelište. Za vreme gađanja pas se dovodi u blizinu strelišta na dugom povodniku i tamo se dreser sa njim seta. Ako dreser primeti da se pas plaši, on će odmah posle pucnja početi da se sa njim igra i time mu odvući pažnju. Kod psa koji je izuzetno plašljiv moguće je pažnju odvući i huškanjem  protiv  pomoćnika.
Pas se može navići na pucnjavu i na samom mestu dresira-nja. U početku se puca na velikoj daljini od mesta obuke, a zatim se, zavisno od ponašanja psa, paljba približava.
Paljba se vrši i za vreme prekida obuke. Čim pas pokaže i najmanji znak straha, dreser počinje da se igra sa njim i da mu odvlači pažnju.
Pošto jaki i iznenadni pucnji nisu propraćeni nikakvim bolnim efektom, pas će prestati da ih se plaši.
Nezainteresovanost za pucnjavu je kod psa moguće razviti i za vreme dok on boravi u zatvorenoj prostoriji. Dok pas jede, u susednoj prostoriji se puca. Ako se pas uplaši, dreser ga umiruje, miluje ga i odvlači mu pažnju hranom. Kada se pas navikne na udaljenu pucnjavu, prelazi se na pucanje u neposrednoj blizini. To se ponavlja nekoliko puta u toku dana. Kod psa se mora razviti potpuna ravnodušnost na pucnjavu, bez obzira na doba dana i okolinu.
Treba imati u vidu činjenicu da kod nekih jako zlih pasa pucnjava može razviti nepoželjan uslovni refleks: kad čuje pucanj, pas može potrčati u tom pravcu i skočiti na onog ko puca. Ako za vreme obuke dođe do takvih pokušaja, treba ih odmah zaustaviti komandom „fuj" i jakim trzajem povodnika.
Pošto pas nauči da ne reaguje na pucnjavu, obuka se nastavlja noću, da bi se pas navikao na bljesak koji izaziva pucanj.
UČENJE PSA DA PLIVA(Osnovna komanda „plivaj")
Plivanje koristi fizičkom razvitku i učvršćivanju organizma psa. Za vreme kupanja on se navikava na vodu, prestaje da je se plaši, a ponekad i samostalno rado ide u vodu. Mi psa ne učimo ustvari da pliva jer kad on jednom dospe u vodu, instinktivno će pokretati udove, zadržavati se na vodi i plivati. Obuka plivanja se svodi na suzbijanje straha od vode.
Privikavanje psa da se ne plaši vode i da slobodno pliva po njoj odvija se za vreme vrućina i u plitkim vodama sa blagim obalama. Psa ne smemo jednostavno baciti u vodu, jer ga takav postupak može uplašiti i samo uvećati njegov strah od vode. Dreser mora da pronađe takav nadražaj koji će psa na-terati da sam uđe u vodu i u njoj ostane neko vreme.
Iskustvo je pokazalo da je najbolji nadražaj za skakanje u vodu, neki predmet s kojim se pas prethodno igrao. Možemo koristiti i sledeći način: dreser ulazi sam u vodu, preplivava na drugu stranu i zove psa da dođe. Plašeći se da ne zaostane za dreserom pas sam ulazi u vodu i pliva za njim.
Jedan od najboljih načina da se pas natera u vodu jeste igranje. Dreser, igrajući se sa psom, neprimetno ulazi u vodu za njim i tu nastavlja da se igra neko vreme, miluje ga i nagrađuje.Obično će pas posle nekoliko dana potpuno prestati da se boji vode, i kada je izuzetno toplo, sam će poći u nju. Kad prvi put dospe u vodu, pas pliva veoma čudno — kruži na jednom mestu, gubi pravac, ali posle izvesnog vremena počinje normalno da se orijentiše i pliva u potrebnom pravcu.Pošto se pas navikne da na komandu „plivaj" hrabro ulazi u vodu i slobodno pliva, treba od njega zahtevati da ispunjava i druge zadatke: da iz vode donese bačeni predmet, da hrabro ide preko vodenih prepreka kako bi zadržao begunca itd.
Ako je pas prethodno trčao ne treba mu dozvoliti da odmah uđe u vodu: posle izlaska iz vode psu se mora dozvoliti da se prosuši na suncu.
Tekst preuzet sa interneta
Sa ovim tekstom ste naucili kako psa da dresirate i kad su potrebne nagrade i pohvale a kada kritike i kazne.Kad je vas ljubimac savladao osnovnu dresuru spreman je za nastavak dresure za specijalizaciju u zavisnosti od namene.
 

Kategorije proizvoda

Brojač poseta

mod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_counter
mod_vvisit_counterDanas44
mod_vvisit_counterJuče291
mod_vvisit_counterOve nedelje1186
mod_vvisit_counterProšle nedelje3151
mod_vvisit_counterOvog meseca5461
mod_vvisit_counterProšlog meseca10930
mod_vvisit_counterUkupno883357

  • English (United Kingdom)
  • Serbian (Latin)

Anketa

Kako ste saznali za nas?